Бранич
174
„Б Р А Н И Ч"
Првостепени суд је нашао, да је тужитељ усмено интервенисао код Државног суда за заштиту државе у питању надлежности за мужа тужене, а није упутио молбу томе суду, што је према тада важећем кривичном поступку за тај суд могао једино учинити. Према чему обзиром на пропис §§ 27. и 21. зак. о адв. таква радња ни по форми ни по суштини не може се сматрати законским средством заступања, те му за такву радњу и не припада награда. Исто тако тужена није одговорна за судски утврђене трошкове, пошто се на плаћање истих иије обвезала, а тужилац није њу заступао већ њеног мужа и нејасно хонорарно писмо има се тумачити на штету тужиочеву. По овоме је по благовременом призиву Окружни суд у С. под бр. Пл. 363/1934. од 12. септембра 1934. г. донео ову пресуду „уважава се призив тужиочев делимично, те се нападнута пресуда Среског суда у Б. Т. делимично преиначује, тужитељевој тужби делимично места даје, те обвезује тужену да у року од 15 дана под претњом принудног извршења плати тужитељу 7.250 дин." и т. д. из изнетих разлога. Након допуне доказног поступка, призивни је суд нашао, обзиром на хонорарно писмо, издато од тужене без икакве пресије, да тужитељу припадају наведени трошкови за одлазак у Б., када је муж тужене био у затвору код Државног суда за заштиту државе по његовој ствари као и награди за рад за обављени посао. Тим пре што га је тужена овластила да заступа њеног мужа у његовој кривичној ствари по хонорарном писму. Према чему изилази, да је мишљење првостепеног суда погрешно, да је интервенција тужитељева код Државног суда за заштиту државе недозвољена, јер ако је тужилац по ствари мужа тужене и усмено молио код тог суда то није недозвољена радња, већ његова дужност браниоца да учини све и олакша положај свога штићеника, само у границама закона. Ну по ревизији Оделење Б. Београдског Касационог суда у Н. С. изрекло је пресуду: „одбија ревизију тужене" и т. д. а са доле наведених разлога. Нема противречности што је призивни суд установио као чињеницу, да је тужена сем хонорарног писма потписала и засебну пуномоћ тужиоца да њеног мужа заступа у кривичном предмету због дела из чл. 3. и 4. закона о заштити јавне безбедности и поретка у држави. Тај ревизиони разлог не стоји. Од одлучне важности је не то, да ли је тужена потписала тужиоцу засебну пуномоћ у реченој ствари, већ да ли је потписала хонорарно писмо од 21. новембра 1929. г. То је пак неспорно, јер тужена признаје да је исто писмо потписала. Међутим ни установљење да је засебну пуномоћ потписала није у противречности са парничним списима јер је сведок Др. А. М. исказао да је тужитељ добио од тужене оног истог дана пре подне пуномоћ, када и после подне потписани хонорарни лист па како тужена суочена са сведоком тај део исказа Др. М. није пред судом порицала те како се та околност слаже и са садржаЈем хонорарног писма то и то установљење призивног суда је тачно и донесено без противречности са садржајем парничних списа. Главни ревизиони разлог тужене је, да је горе наведено хонорарно писмо условно сачињено т. ј. да само у том случају вреди ако га потпише муж тужене. Призивни суд је установио да туженом није успело доказати да је хонорарно писмо сачињено и потписано, да вреди само уз горњи услов. Касациони суд налази да призивни суд није у противречности са садржајем списа, те ни са исказом сведока Сич Ј. односно установљење учинио, јер исти сведок није посведочио, да би тужена тај услов уговорила за правоваљаност своје обавезе из хонорарног писма. Неодлучно је, што се је она према исказу истог сведока на потпис тога писма одлучила тек кад јој је адвокат Др. С. С. рекао да буде спокојна јер да ће га и њен муж потписати, јер ако је она хтела да споразум о хонорару буде услован, морала је ту условност изричито уговорити пошто за ваљаност обавезе у овом случају није одлучан њен мотив ради којег је тај лист потписала а нарочито не околност што је она, познавајући свог мужа поверовала Др. С., да ће и он то писмо потписати. Побуда, ради које је тужена хонорарни лист потписала била би само онда релевантна да је она приликом потписа ту побуду поставила као