Бранич

СУДСКА ПРАКСА

177

на његово име. Даље наводи, да му није познато, да је тужиљу малтретирала његова мајка, а још мање да је он њу малтретирао. Тражио Је да суд одбије тужиљу од тражења и осуди је на накнаду парничних трошкова по приложеном трошковнику. Суд је по оцени изведених доказа у смислу § 368 грпп. установио и нашао је следеће: Најпре је суд као неспорне чињенице — § 362 грпп. установио следеће, да је тужени примио од тужиље, односно њених родитеља, на име мираза утужену суму од 25.000.— дин. као и то, да је тужиља напустила кућу туженог на дан 11. јануара 1937. год. и од тога времена живе одвојено. Даље је суд установио из исказа датог под заклетвом, да је се са њоме у кући тужениковој рђаво поступало и да је често малтрегирана од стране мајке овог, па да је чак једном приликом и тукла, и то у присуству самог туженог, те да је због оваквог стања у његовоЈ кући била принуђена исту да напусти. Суд је приступио заклетви тужиље с обзиром на исказе А. и Д. С. који су пред судом изјавили, да им се у то време њина кћи — тужиља, док је живела са тужеником заједно, жалила да се са њом у кући туженог рђаво поступа, па према овоме суд је сматрао, да је исказ тужитељице вероватнији, те је и приступио заклетви § 474 грпп. Како је суд из горе изложеног стања установио, да брак између тужиље и туженог фактички не постоји, односно да тужиља и тужени живе одвојено, а тужени је признао да је ову утужену своту примио на име мираза, те је дужан без обзира што је његов брак у сили и важности са тужиљом, исту да врати овој, пошто је својим поступцима тј. његовом кривицом, натерао тужиљу да напусти његову кућу §§ 417 и 766 грађ. закона". По призиву тужене стране, Апелациони суд у Београду пресудом од 29. марта 1938. год. Пл. 104. потврдио је пресуду окружног суда са разлога. „Неоснован је призивни разлог под А. да тужиљин мираз на основу § 766. гр. зак. има да остане код туженика све дотле, док је њихов брак у сили и важности, без обзира на сваку идеалну сентименталност и евентуалну неправилност овог законског прописа. Да би се пропис § 766. грађ. зак. могао што правилније разумети потребно је исти тумачити и са обзиром на пропис § 760. гр. зак. по коме је мираз оно имање", које супруга мужу донесе, било њено сопствено, било од другога кога добивено ради лакшег живљења. Из овог прописа јасно произлази да је намера законодавца била да установом мираза омогући што лакши заједнички брачни живот супружника, а то ће бити ако и жена са своје стране допринесе да се материјално стање мужа поправи тим што ће му донети уговорени мираз. Сем тога, такав се закључак може извести и из прописа § 766. гр. зак. по коме муж има право да ужива женин мираз докле год брак траје у сили и важности. Ово у сили и важности односи се, по нахођењу Апелационог суда не само на правну заједницу него и с обзиром на то да ли тужиља и тужени, као муж и жена фактички живе у брачно1 заједници и да ли је циљ установе мираза могуће остварити ако више не живе у брачној заједници и да ли са самим тим фактом могу заједнички уживати. Овакво тумачење уосталом слаже се не само са правном природом мираза (§ 760. гр. зак.) него и са идејом правичности — § 8. гр. зак. Како је у конкретном случају наведеним доказима код првог суда утврђено, да Ј 'е тужиља била приморана да напусти свога мужа, то је он дужан да јој врати њен мираз, који се у ствари сада налази код њега без основа, јер нема заједничког живота, ради којег је мираз дат. Призивни наводи, да је фактичка брачна заједница прекинута без кривице туженика и да туженик жели да одржи брачну заједницу — неумесни су јер се противе чињеничним утврђењима првог суда, до којих је суд дошао, ценећи изведене доказе по свом слободном уверењу, које не подлежи контроли призивног суда § 368 грпп. Апелациони суд налази, да је први суд ценио све изведене доказе у погледу овога спорног питања о томе дао разлога зашто налази да нема кривице до тужиље, што је дошло до тога да је морала да остави кућу свога мужа по свом слободном уверењу § 368. грпп. па зато налази да је оваЈ призивни навод неоснован.