Бранич

176

„Б Р А Н И Ч"

још и са разлога, што је изјавила, да неће стављати никакав наследни захтев против синовца јој Т. Д. I. па је тиме признала и поравнање важним, које је закључио њен брат као пуномоћник. По призиву тужитеља Апелациони суд је донео пресуду бр. Г. 159/1930. г. од 29. октобра 1931. г. Одбија призив тужитеља, одобрава пресуду првостепеног суда итд. Ну поводом ревизије тужитеља Оделење Б. Београдског Касационог суда донело је ову пресуду: Касациони суд Б. Оделење одбија ревизиону молбу, а са доле наведених разлога. Ад. 1) Тужбом је тражено, да се прогласи неваљаном нагодба, склопљена на оставинској расправи између наследника са разлога, да је пуномоћник тужитеља прекорачио своју пуномоћ. Код овакве тужбе не може се рећи, да за њу не постоје предуслови из 310. §-а гпп., као што се не може рећи ни за тужбу ради поништења уговора или тестамента. Тужитељ дакле није био дужан тражити више него стављање ван крепости нагодбе. Према томе је призивни суд погрешио када је тужбу већ „а лимине" одбио. Ад. 2) Када странка у парници има адвоката, тај се адвокат има нзвестити о сваком рочишту. Према томе је првостепени суд погрешно, поступио, када се није уверио, да ли је позив на рочиште ради саслушања сведока адвокату тужитеља уручен. Како је пак тужилац овоме поступку првом приликом приговорио, овај му није закашњен. Но и поред оваквог стања ствари ипак се није могла уважити молба тужитељева, јер је установљено од стране призивнога суда, без повреде правних правила, да је пуномоћник тужиље имао прописну пуномоћ, те ако је закључио какву нагодбу противно упутству властодавца, онда се тужиља имала обратити против пуномоћника, а не против друге странке уговарајуће, будући је призивии суд установио и то, да та странка није имала знања о томе, да је пуномоћник наводно прекорачио дата му упутства. Околност, да је тужени касније поновно преговарао и склопио неки споразум са тужиљом не доказује његову злонамерност. Из ових је разлога било излишно одредити саслушање оних сведока, који су саслушани у отсуству тужитељског адвоката, јер се тужба и иначе има одбити и јер нема изгледа, да би саслушани сведоци дали други и противан исказ од онога већ даног под заклетвом. Бранко Јевремогић, судија Апелац. суда у Новом Саду. Обавеза мужа да врати жеии мираз не наступа ако супружници живе одвојено, већ само ако је брак разведен. (Пресуда Касационог суда у Београду од 10. новембра 1938. год. Рев. 1333.). У правној ствари К. Л. противу П. Л., због повраћаја мираза, Окружни суд за град Београд пресудом од 4 новембра 1937. год. По 120 осудио је туженика на повраћај мираза са разлога: „Тужиља у тужби и на расправи навела, да се је са тужеником венчала на дан 6. септембра 1936. год. и да му је на име мираза донела 25.000.—- дин. с тим да поменуту суму уложи на њено име у Држав. Хипот. банку; да је он овај новац уложио у банку на име његове породице, а затим, по смрти оца, на своје име. Наводи даље, да је у кући туженика малтретирана од стране њеног мужа — туженика П., као и његове мајке, па је чак ова једном приликом и тукла, те је због тога на дан 11. јануара 1937. год. морала и кућу туженикову да напусти. Са изложеног тражила је да суд донесе пресуду и осуди туженика, да јој врати 25.000.— дин. на име датог му мираза, као и плати јој на ту суму 6°/о интереса од 12. августа 1936. год. до исплате. Тражила је да јој накнади и парничне трошкове по приложеном трошковнику. Тужени је у одговору на тужбу и на расправи навео, да је заиста примио од тужиље на име мираза своту од 25.000.—• дин. али да том приликом није било говора о томе на чије ће име бити уложен овај новац у банци; да је новац уложио прво на име своје породице, а затим