Бранич

180

„Б Р А Н И Ч"

исплатити када се она буде наплатила. Међутим Уредба и законодавно тумачење не признају у земљ. дуг досуђене трошкове, те по овоме тужена банка до своје реализације неће уопште доћи. Како тужена банка и поред мог невероватно незнатног хонорара за веома тежак и напоран рад не жели да ми тај хонорар плати, то предлажем да се донесе пресуда којом ће се туженој банци наложити да ми на име дужног хонорара исплати 8.323.— дин. са 6% интереса од дана тужбе и да ми исплати све трошкове парничне. Тужена Грађанска Штедионица у своме одговору на тужбу од 5. јуна 1937. године, пориче тужбени захтев у целости као неоснован и предлаже да се тужба одбаци а са следећих разлога: Тужилац је августа 1932. године, радио све штедионичке спорове и за све је добијао пристојну награду само му је по меничним стварима на име награде уступан досуђени трошак. Овако хонорисање рада по меницама уговорено је између тужиоца и тужене Штедионице поглавито због земљ. меница, које су још тада уживале извесну заштиту па према томе, биле и сумњиве. Сумњиве су биле и све остале менице које је требало утуживати па је ради тога Штедионица и тражила пристанак тужиочев да он ради за досуђене трошкове и то када и у колико се они наплате. Тек када је тужилац пристао на овакав споразум он је отпочео рад по меницама тужене штедионице. Доказ писмо од 30. августа 1932. године. Пошто је тужилац пристао да ради за трошкове када се ови наплате то је он пристао да ради бесплатно у случају да се ови трошкови не буду могли наплатити. То је важило како за менице са инсолвентним дужницима тако и за земљ. менице. Због тога тужена Штедионица тражи да се одбије тужбени захтев. Као што се из напред изложеног чињеничког стања види призивни суд је решавајући по призиву тужиочевом нашао: да тужилац има право на утужени хонорар од тужене Штедионице. Како се чињеничко стање поновним извиђајима код овога суда у својој суштини није ниучему изменило, то овај суд будући везан правним схватањем призивнога суда § 593 ст. 2. грпп. узима за доказано право тужиоца на утужену награду према туженој Штедионици: Несумњиво је утврђено, како писмима измењаним између обеју странака, тако и признањем тужене стране, да је између њих парничних страна закључен уговор о најму како је то у тужби означено § 362. грпп. и § 540. гз. По прописима §§ 706. и 707. гз. уговор о најму предвиђа награду, за урађени посао, па су ту награду и парничари у овом случају предвидели и уговорили. Према томе, а пошто је тужилац са своје стране уговор о најму испунио, то му по напред поменутим законским прописима и по општим принципима грађанског законика припада и право на награду за урађени посао. Тужена страна, признајући уоталом све чињенице из тужбеног тражења не признаје тужиоцу право на наплату по тужби истичући за то уговорени начин награде, а тај је: да су странке уговориле да тужиоцу као награда припадну само реализовани трошкови по туженим меничним платним налозима и решењима, којима су дужници земљораници осуђени на плаћање својих дугова Штедионици, па како ови трошкови нису могли бити реализовани услед доношења Уредбе о заштити земљорадника то тужилац има, по нахођењу тужене стране да сноси последице које су услед ове Уредбе наступиле а не она тужена страна која није проузроковала наступање овакових последица. Упуштајући се у оцену овога приговора тужене стране као главногспорног питања суд налази да је суштина споразума између парничара била у томе да тужилац као адвокат стручњак ради оно што сама тужена страна није могла као нестручна да уради, а да за тај рад тужилац добије и пристојну награду. Висину награде одредили су тако да тужиоцу припадну реализовани трошкови по извршеним платним налозима и решењима по којима тужилац буде радио. Предвиђајући на овај начин награду тужиоца странке су несумњиво држале за извесно да ће се ови трошкови и реализовати а овакво предвиђање у моменту уговарања било је сасвим нормално. Кад странке овакав начин награде у времену уговарања не би сматрале као известан и остварљив оне би свакако уговориле други начин награде тужиоцу. Јер се не може узети као вероватно да један адвокат пристане да изврши овако обиман посао и то једном новчаном заводу да у напред предвиди своју награду као сигурну макар и минималну.