Бранич

СУДСКА ПРАКСА

181

Тужилац је, као што се види урадио доста посла за туженика и у корист туженика. Међутим, доцније је наступио догађај независан од воље странака и сасвим непредвиђен у моменту уговарања, а то је Уредба о заштити земљорадника по којој је настала законска немогућност реализовања трошкова који су намењени као награда тужиоцу. Кад би се на овоме стало, онда би настала оваква сигуација: тужилац урадио би све а зато не би добио као еквиваленат ништа. Овакво стање би било противно осноЕима здравога разума и природне правице нашта нас упућује §§ 8., 10., 13. и 21. гз. По § 546. гз. ако су при уговору особити услови стављени оили они се морају разумно у призрење узети а у овом случају обзиром на напред пом. зак. прописе разум нас учи, да се сваки труд и рад за другога пристојно награди, и што је ко дужан оно мора дати. У противном у овом случају настало би неправедно обогаћење у корист тужене стране противно пропису § 902. гз.". По призиву тужене стране, Окружни суд у Пожаревцу потврдио је пресуду Среског суда као правилну и на закону основану. По ревизији тужене стране, Касациони суд у Београду пресудом од 8. новембра 1938. године Рев. 1306. преиначио је пресуду Окружног суда и тужиоца одбио од тужбеног захтева са разлога. „Ревизиони разлог погрешне правне оцене спорне ствари — т. 4. § 597. грпп. је основан. Кад је чињеничким стањем утврђено — § 368. грпп. да је између тужиоца и туженика правилно уговорено — § 13. гз. да тужилац ради као правозаступник код суда за туженика по меничним стварима с тим да тужиоцу као награда за рад припадну парнични трошкови, које суд по овим стварима досуди туженику и то када и уколико се ови трошкови досуђени буду остварили и када се, даље, из списа види, да по свима обављеним пословима изложеним у тужби, туженик није остварио наплату досуђених трошкова, онда је првостепени суд односно призивни суд погрешно утврдио да тужилац има право на уговорену награду. Иако по § 706. и § 707 гз. уговор о најму предвиђа награду за урађени посао, у конкретном случају тужилац не може да заснива своје право на наведеним прописима, јер је закључио уговор — § 13. гз. који је за странку закон под условом, да се трошкови наплате и када исти нису реализовани услед законске немогућности — доношења Уредбе о заштити земљорадника а не кривицом тужене стране — то онда тужилац има да сноси последице које су услед ове Уредбе наступиле а не тужена страна, која није проузроковала наступање оваквих последица. Погрешно је резоновање првостепеног одн. призивног суда да би се тужена страна неправедно обогатила ако би се стало на гледиште да штедионица није дужна платити неостварене досуђене парничне трошкове с обзиром на утврђене чињенице, да тужена страна од досуђених трошкова није ништа наплатила. Исто тако првостепени и призивни суд дају погрешно тумачење пропису § 546. гр. зак. Овај законски пропис предвиђа да ће при уговарању евентуални услови бити разумно у пркзрење узети. У спорном уговору предвиђен је јасан услов да се хонорар наплати само из реализованих досуђених парничних трошкова. Навод ревизије да се у конкретном случају имају применити § 789. и § 792. гз. је неоснован, јер уговор у питању је најамни уговор — § 706. гз. како су и првостепени и призивни суд правилно нашли". Купац нема права да тражи накнаду за неуживање купљеног имања, ако са своје стране куповну цену није у потпуности исплатио, (Пресуда Касационог суда у Београду од 28 марта 1938. год. Рев. 40.). У правној ствари Ђ. Ђ. противу К. П. због испуњења уговора, О кружни суд у Приштини пресудом од 2 фебруара 1937. год. По. 38/36., осудио је тужену страну на испуњење уговора и плаћања накнаде за неуживање имања са разлога: „Тужилац у својој тужби навео је: да је у 1929. год. купио од тужене Катарине и њене мајке Синђе, једну ливаду у атару села Могиле.