Бранич

184

„Б Р А Н И Ч"

Даље наводи, да је први суд правилно смањио вредност спора и што је досудио накнаду тужиоцу за неуживање имања. Оцењујући предње ревизијске наводе Касациони суд је нашао: да су неосновани. Ово зато, што је призивни суд на основу утврђеног чињеничког стања а које је меродавно и за одлуку Касационог суда, правилно нашао, да тужилац нема права да тражи накнаду за неуживање спорног имања пошто ни он сам није испуиио уговор са своје стране — односно положио остатак дужне суме за купљено спорно имање, те према томе није имао права ни да ужива спорну ливаду § 653. г. з. Осим тога правилно је налажење призивног суда да је тужена у смислу § 204. г. з. била савесан држалац јер је до државине спорног имања дошла по наредби суда, те с тога није дужна одговарати тужиоцу за своје уживање на спорној ливади. Исто тако правилно је налажење призивног суда да први суд није могао мењати нити утврђивати накнадно другу цену. Ово зато што је уговор о куповини и продаји закључен између паркичних страна двострани уговор који се у см. § 547. гр. зак. има испунити онако како уговор гласи, те је призивни суд правилно поступио што је тужилачку страну осудио да плати туженој целокупну купопродајну цену од 17.000.— дин. односно по одбитку 3050 дин. колико је платио туженој приликом склапања уговора". Јппан Сма чанић, секретар Касационог суда у Бегграду Кад тужилац сведе тужбено тражење еа парничне трошкове о истима се има одлучити закључком а не пресудом. (Закључак Окружног суда за град Београд Пл. 1080/37.). У правној ствари тужиоца К. В. противу туженика И. Д. због дуга од 1150 дин. заст. тужиоца је на првом рочигпту смањио своје тужбено тражење на парничне трошкове, подносећи за исте трошковник, јер је тужени исплатио дуг после поднете тужбе. Тужени, пак, изјављује да је дуг измирио после пријема опомене од стране заступника тужиоца, а на 3—4 дана пре пријема позива по овој тужби. Срески суд за град Београд донео је пресуду ГТ.-5504/36. од 5. новембра 1936. г. којом је тужиоца одбио од свога тражења а са разлога: „По § 147. гр. п. п. ако је туженик тужбени захтев признао на првом рочишту, мора тужилац своје парничне трошкове сам сносити. Па како је на рочишту од 5. новембра тужилац снизио тужбени захтев на трошкове, јер му је тужени измирио дужну суму пре рочишта то је наступила претпоставка из § 147. гр. п. п. те према томе туженик није дужан сносити трошкове. Ово тим пре, што тужилац није поднео никакве доказе за своје наводе, да је туженик дужну суму измирио после подизања тужбе. Са горе поднетих навода суд је донео одлуку као у диспозитиву". Заступник тужиоца изЈавио је призив на ову пресуду. По овоме призиву Окружни суд за град Београд донео је закључак (Пл. 1086/37. од 24. марта 1938. г.) да се призив не уважи а нападнута пресуда потврди. Ево образложења: „да је први суд правилно донео своју одлуку, кад је тужиоца одбио од тражења накнаде трошкова, пошто је утврдио ,да је туженик утужену суму тужиоцу платио пре првог рочишта, али је први суд погрешио, што је своју одлуку о томе донео у форми пресуде, а не у форми закључка — кад је тужилац на расправи своје тужбено трзжење свео на трошкове које је имао око подношења тужбе, изјављујући, да је у главном потраживању измирен. Први суд је обзиром на то требао своју одлуку донети у форми закључка — § 621. гр. п. п., па је правни лек изјављени на ту првостепену одлуку ценио и по истом поступку као са рекурсом, доносећи горњу своју одлуку. Неумесан је навод тужиоца, да је тужени скривио тако, да је тужилац био у положају у коме је тужбу морао подићи, јер се тако кратак размак времена у коме је туженик дуг платио, не може сматрати временом, протеком кога је тужилац имао разлога веровати да тужени неће да му без тужбе плати". Сматрамо да је гледиште среског суда правилно, јер овде није случај повлачења тужбе — § 332. гр. п. п., да би се о трошковима одлучивало закључком, већ се овде ради о једном тужбеном захтеву који се расправља пресудом § 500. грпп.