Бранич

СУДСКА ПРАКСА

183

и ливаду уступи тужиоцу у државину и својину. Осим овога, она је дужна, да тужиоцу накнади и штету, К °ЈУ Ј е проузроковала тиме, што му ливаду није уступила у државину одмах по исплати суме од 3000.— дин. као што је то уговором било предвиђено и тиме га лишила уживања имања за 6 год. §§ 800. и 801. грађ. зак. Тужилац је, пак, са своје стране дужан да уговор у целости испуни и туженој исплати остатак купопродајне цене, али не оне, која је уговором била предвиђена ,веђ цене од 10000.— дин. колико сада вреди ливада према изјавама сведока, а коју вредност суд, с обзиром на промену економских прилика за ових последњих неколико година и скакање вредности новца, узима као еквиваленат ливади, коју тужилац сада има добити. Од ове купопродајне цене од 10.000,- дин. поред одбијене суме од 3050 дин. коју је тужилац туженој исплатио, има се одбити накнаде штете за 6 год. коју је суд, обазируђи се на тражење тужиоца и изЈаве сведока умерио и све на 600 дин. годишње, што за 6 год. износи 3.600,— дин. тако да ђе тужилац бити дужан, да туженој на име остатка купопродајне цене илати још 3.350.— дин. По призиву тужене стране, Апелациони суд у Скопљу пресудом од 27 августа 1937. год. Пл. 1083, преиначио је пресуду Окружног суда у погледу да накнаде за неуживање имања и тужиоца од овога захтева одбио са разлога: „Не стоји призивни разлог да постојање уговора о куповини и продаји спорне ливаде између тужиоца и тужиље није утврђен јер је његово постојање утврђено испитом сведока П. Ц., В. И. и Р. П. Стоји призивни разлог да тужилац нема права на накнаду штете за неужквање спорне ливаде јер као што се види из одвојених аката масе пок. П. Т. бив. из М. тужена је уведена у државину спорне ливаде од стране полицијске власти а по наредби суда, па је она савестан држалац исте те по § 204. г. з. за оно што је уживала ливаду није дужна одговарати стога тужиоцу и није признато право на накнаду штете за неуживање спорне ливаде и од тражења исте је одбијен. Осим тога туженица не би била дужна да одговара тужиоцу за накнаду штете због неуживања спорне ливаде и са тога разлога што тужилац није исплатио сву купопродајну цену од које би добијене цене туженица имала приходе које је имала од ливаде а тужилац пошто није исплатио цену није имао право ни да ужива спорну ливаду — § 653. г. з., а пошто није имао право да ужива исту то и нема права на накнаду за неуживање тим пре што туженица није крива за неуживање ове спорне ливаде. Исто тако стоји призивни разлог да суд када је веђ утврдио постојање уговора о купопродаји могао је само да нареди по тражењу тужилачке стране потпуно испуњење истог од стране обеју уговарајуђих страна а ни по једном законском нропису није био овлашћен да исти мења нити да накнадно одређује другу цену поред веђ утврђене купопродајне цене. Како је закључени уговор о купопродаји двострани теретни уговор из кога проистичу права и обавезе за обе уговоравајуђе стране и како је исти пошто је једанпут веђ закључен има потпуну силу и важност за обе уговарајуће стране § 540. г. з. и има се онако испунити како уговор гласи — 547. г. з. то је овај суд наложио туженој страни да испуни уговор под условом да тужилац са своје стране у потпуности испуни и то на тај начин што ће исплатити целокупну уговорену купопродајну цену од 17.000 д. по одбитку 3050 дин. колико је веђ исплатио што значи да је тужилац дужан да исплати туженој страни остатак купо-продајне цене у износу од 13950 дин. па онда да тужена уступи спорну ливаду зв. ,,Ристановица" тужиоцу у државину и својину. У свему као што је наложено у диспозитиву ове пресуде' ; . По ревизији тужилачке стране, Касациони суд у Београду пресудом од 20. марта 1938. год. Рев. 40, потврдио је пресуду Апелационог суда са разлога: „Тужилац у своме ревизијском писмену побија призивну пресуду у колико се односи на одбијање тужиоца од тражења да му се призна право за накнаду за неуживање спорне ливаде и у колико је вредност спора* понова узета на 17.000 дин. Налази да по § 553 .гр. зак. има права на захтев да се њему накнада за оштеђење да, јер је се та накнада, састојала у томе што је вредност спора смањена и што тужилац није имање уживао.