Бранич

183

,,Б Р А Н И Ч"

основу од. I. § 399. К. п. донета пресуда као у диспозитиву и извршење изречене казне по § 65. К. з. одложено... " Налазим да је одлука призивног суда погрешна, јер у конкретном случају није имало места примени § 71. тач. 5. К. з. Овако узимам по томе што ублажавању казне по тач. 5. § 71. К. з. има места само код преступа код којих Закон прописује затвор или затвор и новчану казну, али без назначења најмање мере затвора. Међутим, како је за дело из § 302. од. I. реч. 2. К. з. предвиђена казна затвора од једног месеца до годину дана и новчана до 10.000 динара, дакле предвиђена је најмања мера затвора, то је Срески суд оптуженику правилно одмерио и ублажио казну по тач. 3. § 71. К. з., спустивши му казну до најмање законске мере те врсте казне сходно § 39. од. I. К. п. Према изложеном јасно је да је Окружни суд у конкретном случају погрешно применио § 71. тач. 5. К. з., јер он није могао за ово дело окривљенику да врсту казне мења и ублажује по наведеном законском пропису. Ублажавању казне по тач. 5. § 71. К. з. има места само код преступа код којих закон прописује затвор или затвор и новчану казну, али без назначења најмање мере затвора, а ако је за кривично дело прописана времена казна, чија је најмања мера у закону одређена, као што је овде случај, оида суд, облажавајући казну окривљенику за то дело, може, по тач. 3, § 71. К. з. спустити казну до иајмање мере те врсте казне. Најзад, налазим да је одлука призивног суда у толико више погрешна и на закону неоснована што је окривљенику, коме је првостепени суд већ једном ублажио казну, применом § 71. тач. 3. К. з., и по други пут, за једно исто дело, по § 71. тач. 5. К. з. ублажио казну. Са изнетог сматрам да је призизни суд одлуком својом о казни прекорачио своју казнену власт, јер је противно законском овлашћењу о ублажавању казне за наведено дело вршио ублажавање. Ставра Филипчевић. судија Среског суда у Охриду. Каследници нису дужни да плате трошкове удовице. „Тужилац Д. М. навео је: да је сродницу тужених покојну Л., удову С. из Метлића, лечио и давао јој лекове и да је све то изнело 1238 динара. Како су тужени наследници масе покојног С. С., на којему је имању пок. Ј1. имдла за живота удовичко уживање, предложио је да суд донесе пресуду и осуди тужене на плаћање тражене суме. Тужени Л., М. и Ј. С. предложили су да се одбије тужени захтев наводећи да они нису дужни плаћати лечење удове Л., која је на имању покојног С. имала само право удовичког уживања. Срески суд у Шапцу пресудом од 31. јануара 1938. године одбио је тужиоца из разлога: „Суд је провео доказ читањем акта масе, па се из истих уверио: да су за наследнике масе покојног С. С. оглашени браћа му Л., М. и Ј. С. на равне делове, а под теретом удовичког уживања покојне Л. до смрти јој или до преудаје. Дакле, овим решењем као јавном исправом по § 388. грпп. утврђено је да је удова Л. на имању свога мужа С. имала само право удовичког уживања. По § 412.—415. Грађанског закона предвиђено је докле траје удовички ужитак и његов обим. По овим законским прописима удовички ужитак престаје смрћу или преудајом. Удова по овим законским прописима има право да све приходе с имања ужива, па сасвим разумљиво да се у случају болести од тих прихода и лечи, а никако да терет лечења после њене смрти падне на наследнике имовине, коју је она уживала за свога живота. Из ових разлога на туженима не лежи обавеза да за удову, која је на имању, које су они наследили, имала само право удовичког уживања, плаћају лекове , дугове учињене од стране удове, па ни дугове који би потицали од лечења удове ,које она за свога живота није платила". По призиву тужиоца Окружни суд у Ш. својом пресудом преиначио је пресуду Среског суда и тужене осудио на плаћање дугова из разлога. Неспорно је међу странкама да је тужилац лечио покојну Л., давао јој лекове и да је рачун за све то износио 1238 динара; да је Л. по основу