Бранич

СУДСКА ПРАКСА

18?

права удовичког уживања живела на имању свога мужа покојног С. и да су т0 имање као масу покојног С. примили Савина браћа туженици Л., М. и Ј. по удовиној смрти као С. наследници. Иа овакво утврђено чињеничко стање је неправилно Првостепени суд применио материјални закон кад је нашао да туженици нису дужни платити спорни износ. По §§ 412. и 413. Грађанског закона удова има право на издржавање с имања мужевљевог као што би исто издржавање имала за мужевљевог живота по § 109. Грађанског закона у које издржавање несумњиво спада и лечење. По наследном решењу од 8. маја 1936 .године О. 311/35. туженици су на равне делове наследили имовину покојног С. мужа Л. на чијем је имању тужиља као удова имала издржавање, па је према томе она као таква имала право и на лечење, а како ово није исплалено за живота Л. када је требало да буде исплата учињена, то је терет исплате хонорара и ггекаоа прешао на наследнике имовине и због тога су гужени обавезни да сво ппате Ово у толико пре што је право тужиоца на наплату хонорара и лекова настало још за време живота Л., а њеном смрћу није се могло ово право тужиоца угасити, када би оно и за живота Л. било реализовано из прихода" оне имовине, коју је она по праву удовичког уживања уживала, а коју су туженици наследили". По ревизији тужене стране, Касациони суд у Београду пресудом од 3. фебруара 1939. године Рев. 1739/38. преииачио је пресуду Окружног суда и* тужиоца одбио од тужбеног захтева из разлога: ,,Туженици у својој ревизији истичу ревизиски разлог из т. 4. § 597. грпп.,' пошто призивни суд погрешно тумачећи прописе материјалног права налази да су они дужни удовољити тужбеном захтеву. Упуштајући се у оцену ових ревизионих навода Касациони суд је нашао да је постојање истакнутог ревизиског разлога опрвдно, јер је призивни суд на основи утврђеног чињеничног стања погрешно применио материјални закон. Нарочито призивни суд се, досуђујући према тужбеном захтеву, погрешно позвао на § 109. Грађанског закона, јер је право жене, које она има по том законском пропису, њено право на издржавање од мужа за његова живота а после смрти мужевљеве не прелази ова дужност издржавања супруге на сроднике, који наслеђују његову имовину, већ она у замену за тражбено право, које је према мужу имала, добија стварно право удовичког уживања на мужевљевој заоставштини, која остаје под теретом њеног права удовичког уживања све до њене смрти или преудаје ■414. и § 415. Грађанског закона. Према томе, из прихода који на основу права удовичког ужитка супруга прима из имовине почившег јој мужа, она је дужна да подмири све потребе око свог издржавања у које, несумњиво, спадају и трошкови око лечења. Ако је, пак, она пропустила да ове трошкове плати до момента док је њено право издржавања трајало у смислу наведеног законског прописа, у конкретном случају до своје смрти, онда се ови могу наплатити као њен дуг, само из њене заоставштине, ако би ове било, али терет њихове исплате ни у ком случају не може пасти на заоставштину њеног мужа, с које је она уживала приходе, нити на лица која су ову заоставштину наследили. (П р а в д а од 23. марта 1939. год.). За спорове о државним потраживањима од државних службеника, која проистичу из службеничког односа, надлежне су административне власти. Тужитељица у тужби и на расправи навела је: да је тужени, као потпуковник у пензији, примио од државе на име личног и породичног додатка у времену од 1. априла 1932. године до 30. новембра 1934. године 25.864 динара више него што му је по закону припадало. Ради обезбеђења горње суме опште одељење министарства финансија ставило је административну забрану на 30% пензије и свих принадлежности туженог М. Због других забрана, стављених пре ове на пензију туженог М., не може се вршити обустава по поменутој административној забрани све до 1937. године, те пошто је тиме државно потраживање дошло у опасност, државни правобранилац у Београду издејствовао је решење Среског суда за град Београд којим је за обезбеду горњег државног потраживања ставио предбележбу заложног права на непокретно имање туженог.