Бранич

188

„Б Р А Н И Ч"

Туженик је, у одговору на тужбу и на расправи, навео: да је тужбено тражење неосновано, јер је он наведену своту примио потпуно сазесно и у доброј вољи, а пошто су надлежни органи и инстанце, ценећи све податке, нашли да он, по прописима Уредбе о додатцима број 11330/1 од 14. марта 1932. године има право на те додатке и у толиком износу. Предложио је да суд одбије тужитељицу од тужбеног тражења и осуди га на накнаду парничних трошкова по трошковнику. Окружни суд за град Београд пресудом од 10. јула 1938. године нашао је да није допуштен редован правни пут, и то из следећих разлога: „По § 94. Закона о чиновницима државна потраживања од државних службеника, која проистичу из службеног односа, утврђују се административним путем, т. ј. путем акта надлежне управне власти. Таквим актом не утврђује се само количина потраживања државе од чиновника, него и њено право на то потраживање. Тиме се занива један административноправни однос и питање повраћаја утврђеног потраживања може се расправити само административним управним актом према прописима § 94. закона о чиновницима, а евентуално и административним спором пред надлежним административним судом по § 94. закона о чиновницима у вези са прописима члана 15. и 18. закона о Државном савету и управним судовима. Чињеница да је стављена предбележба заложног права на непокретном имању туженог за обезбеду овог потраживања код редовног суда, ниуколико не утиче на надлежност административних власти за одлучивање по овом спору, јер извршни наслов по овој тражбини, по тачки 9. § 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, може бити само извршна одлука надлежне административне власти по § 94. закона о чиновницима, а не одлука редовног суда". По рекурсу тужилачке стране, Апелациони суд у Београду закључком својим укинуо је закључак Окружног суда са разлога: „Погрешно је гледиште првостепеног суда да у конкретном случају није допуштен редован правни пут. Спор ради накнаде односно повраћаја више примљених принадлежности има се расправити по редовном парничном поступку — § 902. грађанског закона у вези § 1. грпп. Пропис § 94. закона о чиновницима не претставља никакав изузетак од општег правила да у грађанским правним стварима судску власт врше редовни судови. Тај пропис говори само о томе да се оправданост, као и висина државних потраживања има утврдити административним путем, али не говори о томе да такво утврђено потраживање претставља осуду за другу страну, и да има снагу правноснажне одлуке, да би могло бити речи о изузетку од поменутог општег правила. Сваки, пак, тужилац који жели да оствари своје потраживање и дође до одлуке суда о томе, дужан је да формулише и сам утврди своје потраживање. Како је држава правно лице, законодавац је нашао за потребно да пропише начин на који ће се утврдити државна потраживања од државних службеника која проистичу из службеног односа. Тако утврђена потраживања и даље остају само потраживања, о којима има, по тужби државног правобраниоца као заступника државе да донесе дефинитивну одлуку редован суд, а не административна власт ако су у питању потраживања која спадају у надлежност редовних судова, као што је овде случај. Неумесно је, исто тако, и позивање првог суда на чланове 15. и 18. Закона о Државном савету, јер овде није у питању административни спор, за који би био надлежан управни суд, већ је у питању грађанска правна ствар, за коју је као што је наведено надлежан редован грађански суд". По ревизијском рекурсу туженика Касациони суд у Београду закључком од 28. јануара 1939. године Рек. 542 преиначио је закључак Апелационог суда и тужбу одбацио са разлога: „Да стоје наводи у рекурсу туженика, јер је погрешно гледиште рекурсног суда да је у конкретном случају за решавање надлежан редован суд. Ово стога што по § 94. Закона о чиновницима државна потраживања од државних службеника, која проистичу из службеног односа, утврђују се административним путем. Тим путем се према овом законском пропису утврђује како право односно оправданост или неоправданост тражења, тако и висина државних потраживања. Па како се у овом случају тражи повраћај више примљених сума, исплаћених туженику М. на име пензије, дакле