Бранич

СУДСКА ПРАКСА

189

основ овог потраживања проистиче из слукбеног односа који је постоЈао између тужилачке државе и туженика као њеног службеника, то одлуку по овој ствари према наведеном законском пропису има да донесе административна, а не редовна судска власт. Нетачан је разлог призивног суда да је у питању грађнско-правна ствар, за коју је надлежан редован грађански суд, јер однос по коме државни органи у име државе врше извесне јавне дужности и за ту службу примају одређене принадлежности, није заснован на уговору о најму који предвиђа грађански закон у §§ 706.—722., већ је унапред прописан законима јавноправног карактера који регулишу и те принадлежности. Због тога, за решавање по питањима, која произилазе из овог односа, не могу бити надлежни редовни судови, већ о њима одлучују само управне власти — § 94. закона о чиновницима и чланови 15. и 18. закона о Државном савету и управним судовима. Исто тако, не стоји ни разлог рекурсног суда да потраживања утврђена административним путем не претстављају осуду за другу страну и да немају снагу правноснажне одлуке; овај захтев рекурсног суда не стоји, што према § 160. закона о општем Управном поступку, одлуке административних власти извршни су наслов код власти, код којих се тражи извршење". (Правда од 30. марта 1939. год.). Крштееица није доказ да је дете ванбрачно рођено. Још пре шездесет година ступили су у брак Ф. П., из Шума и С., ћерка С. П. из Трнаве. Услед разних несугласипа, између њих је после кратког времена наступио одвојен живот, ускоро је С. родила кћер Л. Приликом крштења С. је изјавила да је Л. ванбрачно дете и свештеник је према таквој њеној изјави Л. у црквеним књигама увео као ванбрачну. По смрти С., за наслеђе њене заоставштине јавили су се С. братић П. и унук Д. од кћери Л., која је умрла пре своје мајке С. Окружни суд у Чачку је признао право наслеђа унуку Д., иако је његова мати Л. записана у црквеним књигама као ванбрачно дете пок. С. Ово стога, што се из крштенице види да С. није Л. родила као девојка, удовица или разведена жена, већ као супруга Ф., која је у то време живела одвојено од мужа. Свештенику је било познато, да С. има живог мужа и да није разведена. То пак што Ф. и С. нису тада живели у брачној заједници, није могло дати право свештеиику да оцењује да ли је дете зачето у браку или изван брака. Он ванбрачно дете неможе уписати друкчије већ на име материно, а није надлежан да испитује брачност детета кад је знао да постоји брак између његових родитеља. Кад постоји брак, онда се ванбрачност детета може доказати само судском пресудом, а не оценом свештеника. У овом случају брачност детета могао је оспоравати његов отац у законом предвиђеном року, али то није учинио. Сама пак чињеница, што је Л. била заведена у црквеним књигама као ванбрачно дете, иако је рођена за време трајања брака између С. и Ф., није могла ослободити њеног оца да оспори брачност ако је сматрао да је она ванбрачно дете. Према овоме суд је нашао да је Д., унук С. од кћери Л. пречи у праву наслеђа од С. братића П. Ову пресуду потврдили су Апелациони и Касациони суд. (П о л и т и к а од 30. марта 1939. год.). Наследницн означени у § 414. Грађанског закона 1шају право уживања имовине с удовом на једнаке делове. Покојни Р. Т. после своје смрти од порода оставио је две кћери П. и Р., као и удову П. Срески суд у Младеновцу, као навпарнични суд, својим закључком огласио је за наследнике имовине на по једну половину П. и Р., под теретом удовичког уживања удове П. на једну трећину заоставшткне пок. Р., из ових разлога: „Пошто је од најближих наследника покојни Р. оставио ћерке Р. и П., то га оне имају наследити као његове једине и искључиве наследнице на по једној половини оставине, под теретом удовичког ужитка удове П. до