Бранич

190

„Б Р А Н И Ч"

њене преудаје или смрти на једној трећини оставине и под теретом исплате свих појављених дугова покојникових §§ 396., 413. и 414. грађ. зак." По рекурсу удове П., Окружки суд за округ београдски својим закључком преиначио је закључак Среског суда и удови П. признао право удовичког уживања на целокупној заоставштини из разлога: „По § 414. грађ. зак. деца мушка или женска, по смртн свога оца, имају право на уживање заоставштине, заједно са удовицом на равне делове, али под условом да су она с удовицом ово имање уживали како за живота свога оца, тако и у моменту његоЕе смрти. Међутим, ако ови наследници, у моменту смрти свога оца, нису били у заједници, нити су имање ужнвали, они сем законског права наслеђа немају никаквих других права на заоставштину, све до смрти или евентуалне преудаје остале удовице. У конкретном случају, законски наследници П. и Р. нису биле на уживању заоставштине, у моменту смрти њиховог оца покојног Р., јер су пре његове смрти биле већ удате и живеле ван куће свога оца, па стога не могу да полажу право уживања овога имања све до смрти или евентуалне преудаје удове П." По рекурсу наследница, Касациони суд у Београду закључком од 3. новембра 1938. године Рек. 313 преиначио је закључак Окружног суда и удови П. признао право удовичког уживања на једној трећини заоставштине, из разлога: „Рекурсни навод заступника законских наследница П. и Р. о погрешној правној оцени из § 597. т. 4. гр. п. п. у томе што је призивни суд своју одлуку засновао на погрешном тумачењу прописа § 414. гр. зак. је основан. Погрешно је налажење призивног суда да деца мушка или женска по смрти свога оца имају право да уживају заоставштииу заједно са заосталом удовом само ако су пре смрти покојника ово имање уживали заједно с њим, јер према тексту § 415. гр. зак. само ако нема наследника назначених у § 414. Грађанског закона онда удова има право удовичког уживања целокупног имања покојниковог, па из тога излази да за лица поменута у § 414. Грађанског закона деоба ужитка с удовом није условљена заједничким животом и уживањем и за време живота покојника, већ је ово право наследника — деоба ужитка с удовом — безусловно и самостално право на основу самог сродства". (П р а в д а од 19. марта 1939. год.). Унука од сина искључује из дединог наследства своју тетку, односно рођену кћер оставиочеву. Тужилачка страна у својој тужби претставила је: да су њих двоје, Д. и ЈБ,, једини правни наследници покојног Р. В. из Претежане, који је умро 1917. године и оставио имовину како покретну тако и непокретну. Међутим, П. и М. самовласно су заузели и држе цело ово имање, не признавајући тужиоцима право својине по основу наслеђа, па су их стога тужили суду и молили суд да пресуди да су они једини сопственици имовине покојног Р. В. по основу наслеђа, и то сваки на по једну половину. Туженици су признали чињеничко стање из тужбе, поричући право својине по основу наслеђа на целокупном имању, пошто тужена П., као кћи покојног В., за себе тражи наследство једне половине, а на другој половини признаје наслеђе потомству В., сина пок. В., сматрајући да унука од сина не може искључити тетку из наслеђа." Срески суд у Прокупљу, својом пресудом признао је право наслеђа тужилачкој страни на по половину заостале имовине покојног В. из разлога: ,,Да је наведеним списима масе утврђено да је покојни В. после своје смрти оставио имовину описану у тужбеном захтеву, а од свога потомства кћери П. и И. и унуке од умрлог сина В., Р. С. и Д. У моменту кад је овај спор поведен од В. потомства, кћи Д. и унук од умрле му кћери Р., малолетни ЈБ., син К. Р., сви из Д. Драгуше. Истим списима утврђено је да је покојни В. умро без тестамента, па је овде наступио случај интестатског наслеђивања, који се имао расправити према наређењу § 396. Грађанског закона. — Према овоме пропису мушка деца умрлог „оставиоца" и њихови мушки потомци добијају први наследство искључујући сестре, оца и матере и све њихове претке и оставиочеве потомке.