Бранич

334

„Б Р А Н И Ч"

Оваква је одлука у супротности са начелном одлуком опште седнице Касационог суда бр. 5445. од 20. априла 1911. год., где је Касациони суд стао на супротно гледиште: да је меродаван статус и количина земље коју продавац поседује „.. у времену кад се предузима извршење пресуде за приватна потраживања, одн. по времену кад земљоделац код суда приступа отуђењу непокретног имања, одн. по времену кад се подигне тужба за испуњење или раскид уговора о продаји и куповини земље". Одлука коју данас објављујемо била би у складу са цитираном начелном одлуком опште седнице Касационог суда само у том случају ако је закључени уговор већ извршен пре поднете тужбе, и то пре него што је тужилац од занатлије постао земљорадник, на тај иачин што се купац убашткнио или у земљишне књиге уписао. Међутим, ако уговор није извршен, меродаван је моменат тражења раскида уговора. Према изложеном за оцену питања примене §-а 471. гсп. од битне и једине важности је утврђивање чињенице, да ли је закључени уговор у моменту подизања тужбе био већ извршен или не. У наведним одлукама судови су пропустили да цене у опште ово питање, те постоји бојазан, да приликом решавања сличних случајева дође до погрешне примене цитираног законског прописа. Станојло М. Јсксић судија Среског суда у Смедереву. Занатлије се сматрају трговцима када робу узимају у циљу прераде и препродаје. Тужилачка страна у својој тужби навела је да је туженик дуже времена куповао код тужиоца у његовој трговини за потребе своје столарске радионице робу на кредит, док је тужиоцу на његовој згради радио извесне столарске послове у отплату дуга створеног узимањем робе на кредит. Приликом обрачуна установљено је да му је туженик за узету робу дужан још 20.045 динара. Тужена страна не признаје тужбене наводе. Наводи да је приликом обрачунавања са тужиоцем тражио да му тужилац одбије 5% попуста, па пошто тужилац то није урадио, он је престао да буде његов мушгерија и да га зато и тужи. Истиче приговор застарелости, јер је прошло више од једне године од како је роба узета. Окружни суд у Косовској Митровици, пресудом својом, осудио је туженика на плаћање дуга, заснивајући своју пресуду на исказима сведока. Што се тиче приговора застарелости, суд је нашао да није по среди потраживање дуга за кредитирање нетрговца да би имало места примени § 928 б) Грађанског закона, већ је овде у питању дуг који проистиче из обостраног трговачког посла, пошто туженик робу од тужиоца није повлачио за своју властиту употребу и потрошњу, већ је исту повлачио у циљу прераде да би је као прерађену препродао — § 1. Трговачког закона. По призиву тужене стране Апелациони суд у Скопљу пресудом својом погврдио је пресуду Окружног суда, налазећи да се према § 1. Трговачког закона и § 17. Закона о устројству трговачког суда, занатлије сматрају трговцима у свима оним случајевима када сами набављају материјал од кога израђују своју робу. По ревизији тужене стране, Касациони суд у Београду пресудом својом потврдио је пресуду Апелационог суда са разлога: „Ревизијски разлог о погрешној правној оцени ствари т. 4 § 597 грпп. такође је неоснован. Призивни суд је, по нахођењу Касационог суда, с обзиром на чињеничко стање, утврђено од стране суда првог степена, а које је у свему усвојио и призивни суд, дао правилну оцену спорне ствари, нашавши да тужбено тражење није застарело, јер према § 1. Трговачког закона и § 17. закона о устројству трговачког суда и занатлије се сматрају трговцима, када робу узимају у циљу прераде и препродаје. Па како је врста саме робе коју је тужени узимао од тужиоца као и количина исте таква, да је очигледно, да је у питању куповина материјала за израду столарских производа, што и тужени не спори, то таква куповина претставља обострани трговачки посао, те је правилан налаз призивног суда да се и питање застарелости у овом случају има ценити по § 166. Трговачког закона. Правда од 3. априла 1939. год.