Бранич

СУДСКА ПРАКСА

339

Ако би се узело да је тужилац повређен у свом интересу и да је оштећење за тужилачку страну заиста наступило неправилним актима органа административно-уиравне власти, на чему тужба иисистира, онда би тужилац имао могућности, да ово своје право брани, материјални интерес штити тужбом, управљеном административно-управном суду протизу онога органа, чијом је неправилном радњом проузрокована повреда његовог интереса и тим путем остварује заштиту права и интереса. У том случају за расправу спорног питања био би недопуштен редован правни пут, пред овим судом и тужба би се имала с обзиром на пропис § 335. у вези § 40. грпп. одбацити. Но тужилачка страна једноставно формулише свој тужбени захтев као накнаду штете и како се тражење накнаде штете може у поступку пред редовним судовима остварити, то се је овај суд упустио у оцену овога питања и у мериторно расправљање захтева, па је нашао: Накнада штете у редовном поступку, а по одредбама Грађанског закона може се тражити, ако потражилац исте докаже да се она догодила кривицом некога § 800. Гр. зак., а поред накнаде стварне штете може се тражити и изгубљена добит, ако се докаже да је штета нанета долозно односно кулпозно — § 819 Гр. зак. У државној администрацији постављен је известан ред у погледу постављања, премештаја, пензионисања и разврстања чиновника и органи власти, који на тим пословима раде чине то по томе утврђеном реду, а у приликама и по својој дискреционој моћи у границама закона. Редовни судови ие могу се упушттаи у правилност или неправилност рада и одлучивања органа административне власти, осим ако није у питању злоупотреба која улази у домен кривично-правне одговорности дотичног органа. Према томе, кад нема доказа о штети, нити пак да је она кривицом органа наступила за тужилачку страну, то тужилац не може ово своје тражење овако ни постављати те га је од истог ваљало одбити. Неумесно је позивање тужилачке стране на пропис члана 25. Закона о сулијама, јер овај пропис регулише однос судија редовног суда и судско-. административног особља у вези закона о уређењу редовних судова у погледу накнаде штете према држави, где ни у ком случају не долазе у обзир чланови државног савета, нити пак органи управно-административне власти. Но и кад би се прихватило противно тумачење т. ј. да се пропис члана 25. Закона о судијама може применити и на овај случај, и по овоме основу, овакво је тражење накнаде штете застарело, јер је протекло од последње радње и одлуке Државног савета и административно-управиих власти до подношења тужбе више од девет месеци, који је рок по пом. зак. пропису довољан, па да се једно потраживање ове врсте угаси. Поред овога по § 78 Закона о чиновницима, уколико се тиче управноадминистративних власти за штету причињену њиховим неправилним радњама држава може одговорити само супсидијерно уз лице, чиновника, које је штету причинило. У противном тужбено тражење, ако се не тужи и чиновник, застарева такође за девет месеци, па како је ова застарелост истакнута а она постоји, јер тужбом није обухваћен ни један од чиновника, чије су радње по тужби проузроковале оштећење, то се и по овоме основу тражење тужилачке стране појављује као неумесно и застарело". По призиву тужиоца, Апелациони суд у Београду потврдио је пресуду окружног суда из разлога: „Призивни навод погрешне примене материјалног права и погрешне оцене писмених доказа, из којих би се видело, да је тужени стварно оштећен неумесан је, јер је први суд правилно нашао и правилно применио пропис § 800. г. з. а да се накнада штете може тражити само кад се докаже да се она догодила кривицом некога, а ту кривицу тужилац није доказао, пошто је тужио државу, а држава као правно лице не може штету ни причинити него је само могу причинити њени органи, а њих тужилац не тужи. Призивни навод да је први суд погрешно нашао, да је разврставање чиновника дискреционо право управне власти неуместан је, јер и по налажењу овога суда то право лежи у дискреционој власти ресорног министра за што он не може одговорити, па ни држава за накнаду штете. Неуместан