Бранич

СУДСКА ПРАКСА

343

Да ли је пак нормално радно време одређено у границама од 8—10 часова за каванску радњу, има се процењив?ти и према уредби која је споменута у последњем ставу § 6 з. о зашт. рад. Из овога јасно излази, да ако је радно време за каванску радњу предвиђено 9 сати онда се преко овог може уговорити само још 1 сат више, што претставља прековремени рад. Разлагање Апелационог суда у ставу V образложења су према томе противна како духу тако и горњим одредбама и као таква не могу ни служити као законска база за оцену тужбеног тражења. Исто тако и разлагање Апелационог суда о суштини рада једног келнера а на име „да се рад келнера састоји у повременом послуживању посетилаца локала и да се његово радно време не састоји у непрекидном и ефективном раду" без утицаја је на само трајан»е радног времена, које је уговором између парничара одређено како то тврди Апелациони суд од 7 па до 20 или 21 час, јер за овакав рад нису прописане у з. о зашт. рад. никакве правне последице. У овом делу образложења као и у делу по ст. VI пресудом Апелационог суда је састављена са таквим недостатцима и противречностима да ју је немогуће са сигурношћу испитати. Ово стога што је поред утврђења Апелационог суда у ст. V да је радно време уговорено од 7—20 или 21 часа као и да је за т овреме тужилац био на дужности ст. VI ипак Апелациони суд утврђује да тужилац није проводио 13 или 14 часова на раду. Даље Апелациони суд има уверење да тужилац стварно није радио више времена но онолико колико је дозвољено по Закону о обезбеђењу радника. Из оваквог образложења с обзиром на разлагање Апелационог суда у последњем делу не произилази јасно шта Апелациони суд сматра као критеријум за дужи рад од онога што је по закону о осигурању радника дозвољено па према томе није ни утврђено да ли је тужилац имао прековремени рад. Ова противуречност и нејасност још више се показују у претпоследњем ставу образложења у коме Апелациони суд тврди да тужилац нема право на накнаду за прековремени рад јер је такав рад тужилац уговорио са тужеником. Стога је Касациони суд у овом делу пресуду Апелационог суда укинуо као ништавну тач. 9 § 571 у в. § 597 тач 1 грпп. Оцена Апелационог суда да је тужилац за свој рад довољно награђен је такође без законског ослонца, а та је оцена правно ирелевантна по тражење изнето у тужби, по којој се тражи накнада за прековремени рад а не повећање основне плате услед тога што је уговорена плата недовољна. Исто тако не стоји ни правно разлагање и оцена Апелационог суда односно времена проведеног за време доручка, ручка и вечере, јер по § 7 закона о заштити радника у радно време не урачунава се само одмор у току самог рада који је законом, уговором или обичајем за поједина предузећа или за поједине категорије предузећа предвиђен. Према томе, не постоји утврђење суда да ли је такав одмор тужилац у току рада имао у времену службе или не. Само такав одмор може да се не урачунава у радно време. Исто тако је неосновано и погрешно правно схватање Апелационог суда да уговорено радно време у недељне и празничне дане између тужиоца и туженика није у опречности са наређењима закона о заштити радника — § 14 — пошто рад помоћног особља недељом и празником није забрањен у хотелским радњама. Ово је неосновано и погрешно стога што је одредба § 14 у в. § 12 закона о заштити радника укинута доцнијим законом о радњама од 9 новембра 1931 године. Правда од 26. априла 1939. г. За тужбу Окружног уреда противу послодавца због неплаћеног доприноса нису надлежни редовни судови. Окружни уред за осигурање радника у Скопљу поднео је Среском суду тужбу противу А. Р., хотелијера због неплаћеног радничког доприноса и срески суд је А. осудио на плаћање. Међутим, окружни суд у Охриду поништио је пресуду среског суда и одбацио тужбу налазећи да у овом случају није допуштен редован правни пут, јер су ови спорови према §§ 10, 11 и 42 Закона о осигурању радника, одузети од судске власти редовних судова. За наплату доприноса платежни налози издају се од самих окружних уреда а по § 42 истог Закона ти платежни налози, као извршне јавне ис-