Бранич

СУДСКА ПРАКСА

363

Навод тужених да је тужитељ за путовање у С. добио 600 дин. предујма, је иовум који се у ревизији не може износити. Но неоснован је и ревизијски разлог тужених из бр. 4. § 597 гр. п. п. јер је правно стајалиште призивног суда умесно и на закону осиовано, јер је недопуштен само онај рад у корист брањеника, који се коси са законом и моралом, да је пак тужитељ као браниоц имао да предузме или да је предузео тако недопуштење радње, није установљено, но нити су утврђени кити су покуђени докази у том правцу. Та околност да су предузети кораци закашњени би могла имати утицаја само у том случају, ако би било установљено да је тужитељ већ имао знања о томе пре но што је нужне кораке преузео, и отпутовао у С. јер адвокату не припада награда само за онај рад за који знао или морао знати да неће бити успешан — изузев ако је тај рад извршио на нарочити захтев странке — а то пак да је тужитељ о томе претходно имао знања кије установљено. Кад странка у парници има два пуномоћника, — адвоката, па им је судска одлука уручена у разно време, рок за улагање правног лека има се рачунати од ранијег уручења. (Кас. суд у Новом Саду 29. августа 1938. год. бр. Р. 639/34.). У правној ствари супр. В. М. рођ. М. Л. из С. противу Б. К. Оделење Б. Београдског Касационог суда у Н. С. поводом ревизије тужене донело је овај закључак „ревизију тужене по званичној дужности одбацује" а са доле наведених разлога. Правно је правило, да кад парнична странка има у парниции опуномоћена два адвоката, па је судска одлука уручена обојици адвоката те странке и то у разно време, онда се рок за улагање правног лека рачуна од дана раније извршеног уручења. У датом случају тужена је имала два адвоката. Једном је пресуда призивног суда уручена 6 јуна 1934. г. а другом адвокату 25. јуна 1934. г. Према горњем правном правилу дакле рок за улагање ревизије има се рачуиати од 6. јуна 1934. г. Како је пак ревизија предата 11. јула 1934. г., то је исту као закашњену ваљало одбацити из службене дужности. За вођење излучне парнице, адвокат нема права на награду, ако зна да некретнине нису власништво његове странке. (Кас. суд у Новом Саду 4. јуна 1938. год. бр. Р. 814/34.). У парници Др. Р. из В. противу Б. В. Оделење Б. Београдског Касационог суда у Н. Саду поводом ревизије донело је ову пресуду: „ревизију тужитеља, како у погледу тужбеног захтева тако и у погледу противтужбеног захтева не уважава и побијану пресуду призивнога суда потврђује и т. д. а са ових разлога: Ревизијски разлози тужитеља нису основани. Наиме није спорно да је тужитељ у име тужене под бр. Г. 2575/1931. поднео Среском суду излучну тужбу и тражио да се ослободе од заплене такове покретнине, које не сачињавају власништво тужене, надаље није спорна ни та чињеница да су закључнице, које се односе на оне покретнине чије излучење тужитељ је требао тражити, а чији је власник био тужени У доба покретања парнице биле код тужитеља. Пошто је суд првог степена установио да је тужитељ својим писмом од 6. јуна 1931. г. известио туженога, да је молио излучење заплењених стројева, мада према закључницама (у оригиналу), које је примио од Агрикултуре, нису њихова својина, то је установио као чињеницу и то да је тужени знао односно морао знати, које су то покретнине, чије излучење треба да тражи, јер му обзиром на припослате закључнице није било потребно неко нарочито упутство. Према напред наведеном тужитељ је својом кривицом поднео погрешну тужбу. У смислу ст. 2. § 21. Закона о адвокатима адвокат је дужан заступање вршити по закону и права своје странке бранити против сваког ревносно, верно и савесно.