Бранич

СУДСКА ПРАКСА

369

тексту признанице извршење обавезе је остављено тужениковом нахођењу т. ј. да обвезнице врати, кад- он буде могао. Ово питање не би могло да се постави на објективну платформу, већ би зависило од субјективног налажења тужениковог. Овакво пак налажење свакако је у противности са § 13. гр. зак. Према томе, рок обавези тужениковој је дан, кад је на плаћање — враћање — опоменут — § 887. гр. зак. С обзиром на' ово, непотребћо је и саслушањем странака утврђивати да ли је постојала сагласност воља' 1 У погледу обе клаузуле између парничара — § 373. грпп. Касациони суд је потврдио ову пресуду Апелационог суда. У, погледу обвезе туженика за враћање примљених обвезница по тужби, Касациони суд је наШао, да је призивни суд правилно узео, да је уговорна клаузула „кад будем могао" услбв. Међутим, и ако се овај услов не противи §-у 13. грађ. зак., каКо то налази призивни суд, има се узети да он не постоји и да главна изјава воље није условљена, пошто је тај услов неодређен § 546. гр. зак. Па кад рок испуњења обавезе није опредељен, туженик је дужан да истој Одговори, кад на то буде опоменут — § 887. гр. зак., као што је правилно и у побијаној пресуди узето. Пресуда II гр. већа Касационог суда од 31. марта 1939. г. Рев. 193/39. Тих. М. Ивановић секретар Касационог суда у Београду. Да ли су чињење да се изда неистинит сточни пасош и употреба таквог пасбша кривична дела из § 218 или из § 222 кривичног законика. Окружни суд као кривични зборни суд у Сомбору, пресудом својом од 23. марта 1936. год. Бр. К.З.П. 380/34/33, нашао је да су оптужени С. К. и Ј. Б. криви, и то: I оптужени С. К. што је јула месеца 1932. год. у Осеку, где је и када је владала спорадична свињска куга, умишљајно навео II ред. оптуженог да овај извади из општинске управе у Дарди марвене пасоше за 47 коамда, а потом и за 50 комада дебелих свиња, тако као да су исте одгојене у сопственом газдинству II ред. оптуженог што, међутим, није одговарало истини те, добивши од II ред. оптуженог тако прибављене лажне пасоше, један од ових гласећи на 47 комада свиња употребио, предочивши га шефу жељезничке станице у Дарди, па је исте свиње и извезао на основу тога пасоша; II опгужени Ј. Б. што је јула месеца 1932 год. у Дарди, услед подстрекавања од стране I ред. оптуженог С. К., прибавио од општинске управе у Дарди пасоше за 47 комада, а потом и за 50 комада дебелих свиња, и то на име његовог оца С. Б., тако као да су исте одгојене у његовом газдинству што, међутим, није одговарало истини. Квалификујући ове њихове радње, помеиути суд је нашао да је I оптужени учииио продужено кривично дело злочинства подстрекавања из § 218. од. I и § 34. кр. зак. што је II оптуженог у два маха подстрекао и крив. дело из II од. § 218. кр. зак., а II оптужени продужено кривично дело злочинства из § 218. од. II кр. зак. пошто је два пасоша извадио, па их је због ових дела осудио на казну од по једне године и шест месеци строгог затвора. Оптужени су у ревизији, поред осталог, навели да је Окружни суд погрешно ова дела квалификовао по § 218 уместо по § 222 тач. 1 кр. зак., који пропис предвиђа много блажу казну, с обзиром на то да се овде ради о једном привилегисаном случају фалсификата. „А може се сматрати као ноторни факат да марвени пасоши служе оној сврси ради које су уопште путне исправе, односно да је њихово фалсификовање привилегисано по § 222 кр. зак.", па да је погрешном квалификацијом од стране суда повређен матернјални закон из § 337 тач. 2 к. с. п. Но и поред тога, оделење Београдског Касационог суда у Новом Саду, пресудом својом од 30. августа 1937. год. Бр. К. Р. С. 43/411937, нашло је да наведена повреда материјалног закона у конкретном случају не постоји, јер да описана дела оптужених садрже сва битна обележја злочинства односно преступа оверавања неистинитих чињеница у јавним исправама и то у погледу I ред. оптуженог из § 218. од. 1 и 2 кр. зак., од којих дела оптужени С. одговара за дело из § 218. од. 1 кр. зак. као подстрекач у смислу