Бранич

368

, Б РАНИ Ч"

је био дужан да примљене обв.езнице још одавна врати али он то није учинио, већ је са истих скинуо и купоке, наплатио их и за себе задржао. Тужиља је предложила пресуду, да је тужени дужан вратити јој примљене обвезнице, штб ако не учини, или не буде могао учинити, да јој плати данашњу вредност истих. Тужена страна, поред осталог, навела је да је се, пр.ема поднетом писмену од стране тужиље, обав ; езала да јој поменуте обвезнице врати, кад буде могла, према чему тужбено тражење није доспело. Окружни суд у Шапцу пресудом од 24. марта 1938. год. По-234/36. наложио је туженику да тужиљи врати примљене обвезнице у року од петнаест дана под претњом извршења, што, ако не учини или не буде могао учинити, да јој плати вредност истих ло берзанском курсу у .моменту извршења. Суд је нашао да је овде у питању уговор о послузи, чије је трајање неопредељено те у овом случају послуга траје дотле, док давалац у послугу то жели — § 584. грађ. зак. Што се тиче тужбеног захтева да туженик плати тужиљи и .6% год. интереса на вредност рбвезница и да врати наплаћени интерес по обвезницама т. ј. вредност наплаћених купона, с'уд је тај захтев одбио, пошто није утврђено колико је свега кудоџа по редним бројевима наплаћено. Та.ко исто суд је одбио тужбени захтев у погледу интереса на вредност обвезница због тога, што се у првом реду тражи враћање самих обвезница, које опет саме од себе доносе камату, одређену законом у 21/ ? :% годишње. Београдски Апелациони суд, као призивни, делимично је уважио призив тужилачке стране, у колико се односи на захтевани интерес на главну суму и својом прес.удом од б. новембра 1938. год. Пл. 1417/38. осудио туженика на враћање обвезница, плаћање вредности наплаћених купона и 6% годишњег интереса на ту вредност, као и интерес на купоне, чија је исплата текла у времену од дана подизања тужбе па до наплате, налазећи да је призив тужилачке стране у том делу уместан са следећих разлога: „Купони су саставни део обвезница. Ове су биле код туженика, те је разумљиво, да је он могао и требао да их наплати. Па како тужиља тврди, да јој вије предат интерес од обвезница а туженн то не пориче (§ 362. грпп.) онда се има узети, да је основан захтев тужбе, да се на плаћање овога интереса осуди туженик за време, које је опредељено у тужби. Што се пак тиче интереса, Апелациони суд сматра, да тужиља има право и на њега али не онако, како је тужбом тражила. Тужиља је поставила алтернативан тужбени захтев, да јој туженик врати обвезнице или накнади њих.ову вредност по курсу. Туженик ћ.е бити стављен пред ову дилему на дан извршности пресуде (§ 505. грпп.). Тога дана он треба да врати обвезнице или да накнади њихову вредност. Не учини ли то, онда је дужан да накнади тужиљи морат.орни интерес од т.ога дана па до наплате. Овај пак интерес је 6% год. (§§ 601.—602. гр. з.) на вредност обвезница по курсу на дан извршности пресуде, те према томе тужиља нема права на интерес 6% од дана тужбе, јер јој је ова накнада у интересу изражена у купонима а туженик је алт.ернативно обавезан да врати обвезнице или њихову вредност на дан извршности пресуде. Први суд је погрешио, што тужиљи није досудио и тражени интерес на своту, примљену за купоне обвезнице. Туженик је купоне наплатио (морао и требао наплатити, јер су обвезнице биле код њега а тужнља тврди, да их она није наплатила). Према томе служио је се новцем, те је зато дужан да накнади и законски интерес (§ 601. и § 602. гр. зак.). Како тужиља тражи интерес од дана тужбе а на суму од 15.375 дин., то јој се он од овог дана има и досудити, будући да туженик не спори износ наплаћених купона — § 362. грпп. Но исто тако, тужиља има права и на интере.с за наплабене купоне од дана тужбе до наплате". Што се тиче призивних навода туженика, у погледу дужности враћања примљених обвезница тужиоцу, Апелациони суд је нашао, да су неосновани. Неумесан је приговор туженика, да према тексту признанице — писмена које је израз сагласности воља обеју парничних страна, он има да врати обвезнице кад буде могао и да према томе тужиља нема права да определи рок за повраћај, неуместан је. Тужиља прима ову сагласност воље. Но и без обзира на ово, уговор се има тумачити тако, да се разумно узму у обзир и нарочнти услови, ако их има — § 545. гр. зак. Узимајући у оцену овај услов, Апелациони суд сматра, да он није довољан, јер би, према тумачењу тужениковом, у стварн уговор, односно обавеза услова била немогућа — нерстварљива а што би било противно §-у 13. гр. зак. Према