Бранич

СУДСКА ПРАКСА

367

са разлога, што се има узети да је тужилац Л. као корисник депозита за штету сазнао по пријему закључка Апелационог суда Пл. 881 од 30. јуна 1936 г. којим је укинут закључак Трговачког суда Р.-992/35. од 27 априла 1936 г. о наређеној исплати а од тада до дана поднете тужбе 7. априла 1937 г. није протекло внше од 9 месеци — чл. 25. Закона о судијама. Касациони суд је уважио ревизију туженика и, преиначујући призивну пресуду, одбио тужбени захтев са следећих разлога: „Стоји ревизиски разлог из тач. 4. § 597. грпп. на који упућује ревидент, наводећи, да је призивни суд погрешио, кад је нашао да тужба није застарила. По чл. 25. Закона о судијама застарелост тужбе, о којој је реч у овом спору, почиње тећи или „од дана, кад је одлука, из које је штета произашла, правноснажна постала" или „од дана, кад је оштећеник за оштећење сазнао". Државни суд је правилно искључио први моменат, јер одлука, из које се представља, да је штета произашла, не може никада постати правнос иажном, пошто је поништена закључком Апелационог суда, те у случају, кад би се узео овај моменат као почетак рока, ова тужба не би никад застарила, што је противно изричној одредби овог законског прописа, да све ове тужбе без изузетка застаревају за девет месеци. Због тога је призивни суд правилно узео, као почетни рок за застарелост, дан кад је тужилац сазнао за оштећење, јер је у овом случају представљено оштећење нанесено одлуком, која тужиоцу, као оштећенику, није предата пре њеног извршења, којим је оштећење остварено. Доцније саопштење те одлуке оштећенику по његовом захтеву није могло имати никаквог утицаја на само оштећење. Само је призивни суд погрешио, кад је нашао, да је оштећеник за штету сазнао кад му је предат закључак Апелационог суда, којим је поништена одлука Трговачког суда, из које је проистекло оштећење тужиочево „јер је тада, — како се види у образложењу призивне пресуде ■— дошао до сазнања, да је исплата незаконита". Овакво схватање је погрешно. Незаконитост једне судске одлуке проистиче, не из одлуке вишег суда, него из сахмог закона. Одлука вишег суда само је декларативног а не конститутивног карактера. Њена незаконитост потиче не због одлука вишег суда, већ из њене несагласности и противности са законом. Нико се пак не може позивати, да без одлуке вишег суда није знао за незаконитост одлуке нижег суда, јер би то било противно одредби § 14. грађ. зак. „да се нико незнањем закона извињавати или бранити не може". Због тога, нити је тужилац могао истицати да није знао за незаконитост одлуке Трговачког суда, док није поништена одлуком вишег суда, нити је призивни суд то истицање морао усвојити, јер би то у самој ствари било незнање закона. У осталом, да је тужилац знао, да је одлука Трговачког суда незаконита и пре одлуке Апелационог суда, најбољи је доказ то, што ју је као незакониту нападао својим правним леком. Напослетку закон не вели, да ова застарелост почиње тећи од дана кад је оштећеник сазнао да је судска радња незаконита, већ од дана, кад је оштећеник сазнао за оштећење а то су две разне чињенице, те се не може произвољно узимати једна или друга, него само она, коју закон изрично означава у своме тексту. Према томе, у смислу предњег законског прописа мора се узети као дан сазнања овог оштећења само дан, кад је оштећеник сазнао, да је на основу одлуке Трговачког суда у Београду од 7 априла 1936 г. Р.-992/35-47 извршена исплата, пошто је том исплатом и извршено његово представљено оштећење. Како је пак тужилац на дан 18. априла 1936. год. сазнао, да је исплата извршена, то је од тог дана почео тећи рок за подношење тужбе у питању а пошто се из списа види, да је он тужбу поднео 7. априла 1937. г., дакле после протека рока од девет месеци, то је његова тужба по § 25. Закона о судијама застарила". Пресуда I грађ. већа Касационог суда, Београд од 1. априла 1939. г. Рев. 1725/38. Уговорна клаузула, којом се једна страна обвезује да испуни уговор кад буде могла, представља услов, који није противан § 13. грађ. зак. али који се сматра да не постоји, те друга страна може у свако доба тражити испуњење уговора. Према наводима у тужби, тужиља А. дала је туженом С. 82 обвезнице %М>.% ратне штете, да се он са њима послужи па да их врати. Тужени