Бранич

СУДСКА ПРАКСА

387

Корисник осигурања може бити вереница означена као будућа жена са којом се вереник услед смрти није венчао . Склапајући уговор о осигурању, пок. В. Р. ставио је у полиси осигурања, као корисиика на случај његове смрти, своју жену М. са којом је тада био верен, јер се надао да ће се ускоро и венчати с њом. Међутим он Је иосле кратког времена умро не ступивши у брак с М. После смрти В. осигурану суму тражили су од друштва, како вереница, тако и отац осигураника В., те је осигуравајуће друштво депоновало н°® а Ч код суда, који је М. упутио на гтарницу за доказивање свога права. А Окружни и Апелациони суд одбили су М. од тражења. Касациони суд је иреиеачио пресуду Апелационог суда и осигурану суму досудио М. Ово стога што се из утврђеног чињеничног стања види да је пок В желео да на случај његове с?лрти корисник осигурања буде његова будућа жена, а тадања вереница М., са хојом је требало да сс пгггз. То пак што је он у полиси означио као корисника осигурања своју жену М. иако тада није био ожењен, не значи да је тиме ставио и један прећутан услов да своју вереницу осигурава једино ако му она постане жена, већ је на тај начин манифестовао своју вољу и жељу да до закључења брака дође, верујући да ће се и венчати са њом. Према томе има се узети да је пок. В. своју тадању вереницу М. осигурао без икаквих услова према чему она има права на осигурану суму. Политика од 5. јуна 1939. год. СТРАНО ПРАВОСУЂЕ Употреба бачене трамвајске карге као кривично дело. У Будимпешти је недавно кривични судија донео у конкретном случају овакву пресуду. Ко подигне бачену а до краја неискоришћену трамвајску карту и употреби је за даљу вожњу не одговара зато за превару, јер никог није оштетио. Трамвајска дирекција, која је издала карту, мора да је спремна на то, да ће купац карте да се вози до крајње сганице. Ако је овај раније изишао и карту бацио, онда је то ничија ствар (г е з п и ! 1! и з), коу сваки може' да узме и да постане сопственик исте, јер ју је првобитни господар бацио с намером да напусти право својине на исту. Па како трамвајска карта има карактер хартије на доносиоца, то трамвајска дирекција, односно њени органи, апсолутно немају право да истражују, како је лице,. које показује карту кондуктеру, дошло до исте, и оно се при оптужби ослобођава сваке кривице. У Бечу, по аустријском праву, устаљена је у том погледу сасвим друга пракса. Лице, које изађе пре крајње станице, па баци карту тако да је друго лице дигне и покуша да се користи њоме, ризикује у Бечу да буде дисципдикски кажњено са два шилинга, док је лице, које је подигло каргу и даље се њоме користило, у много горем положају. У Бечу, када се такво лице ухвати, изводи се пред суд и кажњава се за превару. Аустријски суд стоји на гледишту, које се може уважити, да је трамвајска дирекција закључила уговор о купо-продаји карте са једном индивидуално одређеком личношћу. Она није питала купца, како се зове, где станује и каквог је занимања, али из тога не следује, да ма које страно лице може да се појави као странка овог уговора. Трамвајска дирекција не може да трпи да се ствара један конзорцијум, чијн ће чланови између себе уредити ствар тако, да се до једне станице вози једно лице, па даље истом картом друго лице и можда од следеће станице још и треће лице. Трамвајска дирекција је у праву, када на овај начин штити своје интересе. Али и у самом Бечу не влада таква строгост са злоупотребом других карата. Веома се често дешава, да Оперу или које друго позориште напусти неко лице после другог чина па своју карту подари иеком љубитељу уметности пред нозориштем, који нема новаца за улазницу, или ако је нека сензационална претстава чак је и прода. Никада још ниједан позоришни разводник није правио питање од тога, да ли на једном седишту доцниј еседи неко друго лице, а не оно, које је раније ту седело. С правног гледишта био би и ово један интересантан случај.