Бранич

ОБЈЕКАТ ДЕЛА ИЗ § 282 К. 3.

415

живота", а у § 43 кажњава подвођења жене без обзира на старост и моралност само ако је учинилац дело учинио лукавством, силом или претњом; или према сродници или повереној особи; ако се учинилац бави трговином женскињем или је повратник подвођач. У Француској све до 1903 год. од подвођења су били заштићени само малолетници, а од 1903 г. заштићене су и пунолетне жене, али само од подвођења средством силе или преваре. Ово ограничено сузбијање помагања проституције објашњава се тиме што је проституција у извесном регулисаном облику, у јавним кућама под хигијенском и полициском контролом била дозвољена. Зато се законодавство обично ограничавало на заштиту само поштених жена и искоришћавање тешког социјалноекономског или другог положаја жене. Ту се кажњиви моменат заиста налазио било у моралном кварењу жене било у злоупотреби њеног тешког положаја. Под утицајем социјалне акције за укидањем „модерног ропства" и са напретком идеје хуманизма и социјалности, а у циљу свестране заштите јавног морала, новије законодавство полази са другог гледишта у питању. проституције. Полазећи од т. зв. система „прохибиције", апсолутне забране проституције, оно, у интересу идеја хуманизма и јавног морала, забрањује сваку проституцију. Уколико због принципа слободе са великим ограничењем полициски и кривично (§ 158 к. з.) прогони лица која се одају проституцији, утолико без икаквог ограничења забрањује користољубиво помагање туђег блуда. Ново законодавство је оправдано увидело општу опасност проституције, па отуда не даје никаква ограничења ни у погледу моралности, нити доба или пола лица које се наводи на проституцију, нити пак у погледу средстааа навођења. Опасност у користољубивом помагању туђег блуда (проституције) законодавство не види у моралном кварењу лица, него у опасности по јавни морал од ширења блуда, отуда се и кажњиви тотенти, насупрот старом законодавству, не налази у моралном кварењу лица, него у ширењу блуда, тиме и корумпирању јавног морала и ширењу свих зала ироституиије о којима смо горе говорили. Наш закон такође стоји на изложеном становништву новог законодавства и можемо казати да је врло напредан. Он полази од правилне мисли да је проституција опасно социјално зло, па је у § 280, дајући широку и општу формулу, забранио сваку форму помагања проституције, без обзира на доба, пол, моралност лица или средства помагања. Кажњиви моменат налази у опасности учиниоца, исправније у мотиву користољубља, јер тај моменат условљава ширење блуда широких размера, против чега се законодавац има да бори. § 281 предвиђа једну врсту подвођача („куплера"). Ту се ради о чувару, заштитнику професионалне проститутке, који из те заштите црпе материјалну добит. Ма да би изгледало да овде закон штити имовинска добра проститутке, у ствари по среди је социјални интерес, заштите од иомагања проституције. Имовинска добра професионалне проститутке законодавац нема разлога да стави под нарочиту заштиту, тим више што су стечена неморалним