Бранич

424

.ЗРАНИЧ"

није донео никакво наређење у погледу даљнег поступања првостепеног суда. Апелациони суд је образложио „да је првостепени суд у погледу дела из § 166 к. з. проглашујући оптуженога кривим и осуђујући га за исто на штету оптуженог починио повреду материјалног закбна из § 337 бр. 1 в) к. с. п. јер за дело из § 166 к. з. нема оптужбе, будући је државни тужилац у предметном случају поднео писмену оптужницу само због кривичних дела преступа из § 307 к. з. и из чл. 4 Закона о заштити јавне безбедности и поретка у Држави а код које је оптужнице остао и у свом коначном захтеву на главном претресу". Окружни суд својом пресудом Кзп. 815/1937 повредио је закон у §-у 337 бр. 1 б) к. с. п. јер према утврђеном чињеничном стању оптужени је учинио кривично дело, за које је оптужен, али је то дело учинио умишљеном употребом алкохолних пића и тако се опио, да је то дело починио у неурачунљивом стању. Према томе, није искључена кривична одговорност окривљеног и није могао бити означеном пресудом и ослобођен на основу § 280 од. I ст. 3 с. к. п. у вези § 22 к. з. него је морао бити проглашен кривим преступа из § 166 к. з. Апелациони суд у Новом Саду својом пресудом Кппа 162/1938 повредио је закон у § 399 од. II! скп. у вези § 350 број 5 ксп. јер је поништавајући првостепену пресуду у осуђујућем делу морао изрећи своју пресуду, којом се оптужени ослобађа за то дело. Апелациони суд поништавајући тај део прзостепене пресуде морао је узети као једини разлог тај што је за дело за које је била поднета оптужница по Државном тужиоштву првостепеном пресудом оптужени био ослобођен од оптужбе на основу § 280 од. I ксп. а тиме је био у целости решен предмет оптужбе те после тога без накнадне оптужбе није могао бити оптужени оглашен кривим преступа из § 166 к. з. Разлог Апелационог суда са којег је поништио првостепену пресуду због тога што није било предмет оптужбе дело из § 166 кз. већ дело из § 307 к з. и из члана 4 Закона о заштити јавне безбедности и поретка у Држави и да због тога није могао оптужени бити оглашен кривим преступа из § 166 к. з. неоснован је. У смислу § 273 к. с. п. предмет пресуде је оптужени и његово дело које је предмет оптужбе. Суд је везан за оптужбу у толико, што не може оптуженика огласити кривим за дело које није било предмет ни раније ни на главном претресу измењене или проширене оптужбе. У колико се тиче правне оцене дела суд није везан за тужиочев предлог. У конкретном случају, као што је горе означено, чињенично стање изнесено у оптужби Државног тужиоца бр. К. К. 1003/1939 и у пресуди Окружног суда бр. Кзп. 815/1937 јесте идентично. Разлика између оптужбе Државног тужиоца и пресуде Окружног суда јесте само у правној оцени дела, а та разлика потиче одатле, што је суд установио, да је кривчно дело оптужени извршио у неурачунљивом стању услед пијанства. Када је пак суд расматрао пијано стање оптуженог није расматрао чињенице стварне природе, него душевно оање оптуженог па према томе, кад је суд установио да је оптужени чињенично стање изнесено у оптужби Државног тужиоштва извршио у пијаном неурачунљивом стању и прогласио га кривим због дела из § 166 к. з. није га тиме огласио кривим због чињеничког стања различитог од оног у оптужби, јер је комплекс чињеница остао исти. У питању су услови кривично правне одговорассти. Питање, да ли је једно кривично дело учињено у неурачунљивом или трезвеном стању није питање стварне природе, него је то питање кривично правне одговорности. Принцип из § 273 од. II к. с. п. остао је неповређен, јер је првостепени суд у својој пресуди остао везан за дело које је било предмет оптужбе, а у погледу правне оцене дела суд је био слободан у своме деловању па је установио да је оптужени дело, за које је био оптужен, починио у неурачунљивом стању услед пијанства и прогласио га кривим преступа из § 166 к. з. Комплекс чињеница и у оптужби државног тужиоштва и у пресуди Окружног суда јесте исти, али је суд на тај комплекс чињеница ставио другу правну оцену пошто је установио, да је оптужени био критичне згоде у неурачунљивом стању услед пијанства. Пошто је дакле, првостепени суд огласио оптуженог кривим због оног комплекса чињеница, због којег је био и оптужен оптужбом Државног тужиоштва, то Апелациони суд није могао првостепену