Бранич

426

„Б Р А Н И Ч"

Призивни суд је досудио тужитељу по сниженој тужби тражену своту адвокатске награде, чија је висина била судски установљена по молби адвоката тужитеља противу властите странке. Тужени су ревизијом напали ову пресуду из разлога тач. 4 §-а 597 грпп., што призивни суд није узео у поновну оцену поједине ставке тужитељева трошковника. Ревизија је неоснована, јер кад је поводом молбе правсзаступника против властите странке већ правомоћно суд установио висину хонорара, онда у парници, коју адвокат покреће против своје странке ради исплате установљеног трошка може се само расправљати, о томе да ли обзиром на материјално правне прописе постоји дужност туженог да установљени трошак плати, а о установљеној висини појединих ставака трошковника се више не може расправљати. Бранко Јевремовић судија Апелационог суда у Новом Саду.

Преноситељ, који је исплатио меницу, и ако она није о року протествована, услед чега је био испао из меничне обавезе, нема права на повраћај исплаћене суме по § 902 грађ. зак. Тужилац Ц. је представио, да је код банке Ф. жирирао меницу издату 11 VIII 1931 г., по којој је акцептант М. Кад је протекао рок за исплату менице а акцептант није исту регулисао, банка је позвала тужиоца и саопштила му, да је изискан протест због неисплате и да је он тужилац — дужан платити меничну суму, што је он и учинио и од банке примио исплаћену суму. Међутим, кад је користећи се правом регреса, покушао да стави забрану на покретност жиранта Душана, који је, као потписник био пред њим на меници, није у томе успео, јер се утврдило, да банка Ф. није на време изискала протест због неисплате. Како је тужилац у незнању платио оно, што није дужан био да плати, то моли за пресуду, да је тужена банка Ф. дужна да му врати примљену суму. Тужена банка Ф. је истакла, да је тужилац признао дуг по поменутој меници и да је у овом случају испунио једну своју натуралну обавезу, према чему је тужбени захтев неуместан. Срески суд у К. Митровици пресудом од 21 IX 1937 г. По. 76/36 одбио је тужбени захтев, налазећи, да је тражбина тужене Ф. банке као менична застарела, услед неизискивања протеста на време али да је тужилац драговољно исплатио меничну суму банци, за коју се подјемчио, да ће је сам платити, ако је главни дужник не плати. Па кад је ову обавезу драговољно испунио, онда је испунио једну своју натуралну обавезу, те нема право повраћаја датог новца чак ни онда, ако је у моменту плаћања погрешно мислио, да је још у меничној обавези. Зато нема места примени § 902 грађ. зак. По нахођењу среског суда, овај законски пропис односи се на оне обавезе, које су замишљене и уображене а не и на оне, које су стварно постојале, па застареле. Осим тога, тужилац је држао меницу, пошто ју ј. исплатио, код себе, док и главни меиични дужник није испао из обавезе, па се тек онда обратио за наплату. Окружни суд у К. Митровици преиначио је ову пресуду среског суда и пресудом од 24 V 1938 год. Пл. 20/38 осудио банку Ф. на плаћање утужене суме, налазећи, да је погрешно правно схватање среског суда, да је тужилац био дужан да плати меничну суму банци Ф. и да је тиме одговорио једној својој натуралној обавези. Ово с тога, што се из списа види, да њему није била позната чињеница, да је банка неблаговремено изискала протест због неисплате и да је он тиме испао из обавезе, већ је, напротив, тужилац у време плаћања веровао, да мора да плати, што је битио за појам природе обавезе. Касациони суд је уважио ревизију тужене банке и, преиначујући призивну пресуду, одбио тужбени захтев са следећих разлога: „Основан је ревизијски разлог, да је призивна пресуда оснђвана на погрешној правној оцени ствари — § 597 тач. 4 грпп.', јер кад је чињеничним стањем код првог и другог суда утврђено, да је у конкретном случају доказ о дуговању била меница, издата 11 VIII 1931 г., да је на истој био акцептант — главни дужник — Милован а тужилац жирант за