Бранич

492

,Б Р А Н И Ч"

овим најтежим моментима одавао смиреног и благог човека, носиоца велике и отмене душе. Као што је тихо и отмено живео, тако се пок. Ректор Јовановић угасио, да духом вечито живи и зрачи над нама, не дајући нам да погрешимо, већ желећи да следујемо његовим стопама и његовом примеру. Велики Ректор тако је још увек остао међу нама и остаће сведок ми не пођемо његовим путем, путем вечности, на који се, као најсудбоноснији и последњи пут, од земаљског живота, блага и славе, носе само добра дела. Пок. Др. Драгослав Б. Јовановић рођен је у Београду 4 септембра 1886 год. Матурирао је у Првој мушкој гимназији у Београду. Права је учио у Београду и Паризу, па је на Београдском правном факултету докторирао са тезом: Појам закона, која је остала чувена по оригиналности концепција и систематици, па је доцније допуњена не мање значајним делом Доношење закона. Сем тога, пок. Ректор Јовановић писац је расправа. и чланака из Јавног права, који су увек с пажњом читани и цењени. Нашем Браничу указивао је нарочиту пажњу као сарадник, објавивши неколико расправа веома запажених и цењених. Наш часопис примао је и. са пажњом читао, па је као добронамеран пријатељ и стручњак уредницима давао драгоцене савете, на којима му ови овим захвал>ују. Као ванредни професор Правног факултета у Београду од 1923 год,, после службе у Министарству финансија, где убрзо постаје начелник Генералне дирекције државних дугова, затим, као редовви професор од 1930' год., лок. Јовановић нашавши прави свој позив, васпитао је и спремио за живот многе генерације студената, које су из додира са њим понеле веру и љубав за правну науку и државу, које почивају, једино и искључиво на Праву и Законитости. Пок. Јовановић, изнад свега, ценио је правно уређену државу, па се је трудио, да код својих слушалаца, будућих управљача државом, развије смисао за право и законитост и да их увери да држава, која није правна, нема најважније основе за опстанак. Предавања су му била концизна, без претераних увеличавања и фраза и ограничавала су се на излагање онога, што је основно и што је најпотребније. Уз ретка професорска својства, пок. Ректор имао је својства, која: су га издвајала од осталих људи по поштењу и карактерности. Он је пре свега био човек, који је у опхођењу са људима одавао своја човечанска својства, готов да сваком помогне, да верује у доброту људску и да ником свесно зла не причини. Та ретка својства, чије је основе пок. Ректор добио у веома уваженом дому свога пок. оца Богољуба, једног од првих сгатистичара наших и опште уваженог човека и грађанина, и у озбиљним; студијама, разлог су, што 28 априла 1936 год. пок. Јовановић долази избором својих колега на положај Ректора Београдског Универзитета, коју дужност врши, по поновном избору, до своје смрти. Примивши Универзитет у стању сличном предреволуционарном, за који ће период Историја казати свој прави суд, пок. Ректор успева, за релативно кратко време, да успостави ред и мир на Универзитету, благодарећи ретким особинама поштеног човека и грађанина, који је универзитетској омладини пришао у својству родитеља и васпитача, са свим својим срцем и душом, уверен, да само поштен рад са универзитетском омладином може довести до консолидације, реда и мира на Универзитету. Тај интимни, поштен контакт са студентима, кога се је пок. Ректор држао до последњег дана живота, уродио је потпуно плодом. Универзитет је поново постао Храм Науке, место где влада ред и мир и где су студенти задовољни. Наоружан поверењем студената и наставника, пок. Ректор умео је да узме одређен став према властима, бранећи аутономију универзитетску и начело законитости до последње капи крви. У ове светиње пок. Ректор није дозвољавао никоме да дира и ту је био одлучан до краја, тако да му ово служи на највећу част. Своју ректорску дужност није схватио као почасно звање, већ као службу Науци и Народу, па јој се сав предаје занемарујући своје оронуло здравље и не бринући се о себи, ма да се његов трошан организам сваког дана смањивао у отпорности према немани смрти, која је овог великог човека непрестано пратила. Овако болестан, пок. Ректор уредно долази у ректорат, редовно прима студентска изасланства, брине се за студенте и њихов опстанак, оснива мензе, проналази материјална сретства, за што су се студенти одужили пок. Ректору за живота поштегом