Бранич

РЕЛИГ.-ФИЛОЗ. И ЦРК.-ПРАВ. ПОГЛЕДИ Д-ра ЖИВ. М. ПЕРИЋА 517

и разводи, §о1о сопзепби ... А од американског брака до слободне љубави (Гишоп Нђге) само је један корак . . . Напустити црквену форму брака то би значило ослабити и у крајњој линији уништити породицу, ту ћелијицу садање буржоаске државе. Буржоаска држава нам, додуше, није много симпатична, јер она потстиче појединце на борбу, али и бољшевичко схватање проповеда доктрину револуције и насиља, коју ми, као хришћани, такође одлучно одбијамо . .. Ипак је буржоаско схватање ближе хришћанској идеологији, јер истиче начело законитости и еволуције, што и њој највише иде у прилог и ако би она у форми брака раскинула са Црквом она би сама секла грану на којој стоји . .. V.) Православна Црква и питање националности. У овом питању г. Перић чини замерке (и то оправдане) нашем свештенству, које због уских (често пута и шовинистичких) националних тежњи заборавља на своје свете завете и узвишену мисију. Г. Перић се у овом питању уздиже на велику висину филозофа и исправног богослова. Он заступа потпуно правилно гледиште о рату као и хришћанско учење. Он осуђује рат, јер се још у Старом Завету вели „не убиј!" а Христос је рекао: „Љубите и ненријатеље ваше!" Међутим, он наводи жалосне примере, где су наша свештена лица често узимала оружје у своје руке па су се тим још и поносила! . . Такво „јунаштво" су, шта више, регистрирали и познати наши црквени листови! Тако се један православни свештеник из Босне тужи на своје тешке материјалне прилике, указујући на имућност оних свештеника који су били у позадини, док је он, вели, „камом и бомбом крчио пут Српству у Македонији!..." Исти црквени орган донео је затим фотографију једног калуђера из једног нашег србијанског манастира, заједно са његовом биографијом, додајући да је то чувени (долази име калуђера), који је за време рата „кроз прозор из манастира из пушке тађао и убијао аустријске војнике!.." Свештенички орган, дакле, са одушевљењем приказује како је један хришћански монах примењивао хришћанску заповест: ^ 5 не убиј!.." И што је најглавније, наша православна Црква није ниједног свог клирика за ово узимала на одговор! . . То нашег уваженог научника и данас јако револтира. 10 ) Он види, да је православна Црква ступивши у компромис са државном идеологијом и сама неговала национализам и да се на том путу удаљила од Христовог учења . . . И наше свештенство је попримало идеологију државе!.. Зато он не може да схвати како се хришћанским свештеницима могу додељивати у војсци дужности које су се косиле са њиховим називом. .. Њега је не само као хришћанина, већ и као човека зачуђивала и забрињавала та нелогичност да су хришћански свештеници у ратовима, са крстом у руци, позивали војнике у борбу. . . И он сасвим логички долази до закључка, да се све-

10 ) В. чланак г. Перића у^.Гласнику Патријаршије", за 1931 год., стр. 150.