Бранич

534

„Б Р А Н И Ч"

године у којем прихваћа горњу понуду, те тражи од тужене, да му дозначи на име тужбене таксе 796 дин., на име таксе за осигуравајућу оврху 225 дин. те изјављује, да поред ових издатака мора се њему платити након окончаног посла још 1000 дин. на име хонорара. Обзиром на ово призивни суд налази да је тужитељ сувише много зарачунавао парничне трошкове ради осигуравјуће и намирне оврхе, па је узео при одмеравању тих трошкова, као да је тужитељ у заступству тужене фирме са једном тужбом по свима меницама утужио дужника К. Л., као да је са једном молбом тражио осигуравајућу а тако исто и намирну оврху. Узимајући у обзир укупне вредности свих утужених меница и прегледом приложених списа бр. 328, 329, 330, 331, 332, 317, 318, 319, 320, 322/1933 те 1/1933 као и списа Бр. Гн. 366/933 и 112/933 призивни суд налази, да тужитељу припада, укупно у име награде према туженој као властитој странци свота од 4.996 дин. на име таксе 2.303 дин. и на име уговореног хонорара 1000 дин. дакле укупно 8.299 дин. Али пошто је неоспорно међу парничним странкама да је тужена фирма исплатила тужитељу још пре покретања ове парнице 1021 дин. на име издатих такса, а сем тога је тужитељ на дражби одржаној против К- Л. убратих 1800 дин. аконто тих својих трошкова задржао, те да му је у току оне парнице тужена исплатила 482 дин. дакле свега 3.303 дин. те по одбитку те своте од укупно припадајућих парничних трошкова и хонорара уговореног од 8.299 дин. преостаје, да је тужена дужна исплатити тужитељу досуђену му своту од 4.996 дин. На основу овога питање 1е, да ли је издата паушална награда употребљена у писму тужене од 15. јануара 1933. г. прихваћена без икаквог ограничења од стране тужиоца и да ли је воља странака била та, да се тужитељу целокупан његов рад без икаквих трошкова осим ефективних издатака исплати 1000 дин. Како се из горе изложеног стања види, тужилац ка писмо тужене фирме од 13. I. 1933 године са којим је био тужилац упитао колико ће износити паушлани хонорар за цео посао, а из одговора на то писмо од стране тужиоца, да ће хонорар бити 1000 дин. призивни суд закључује, да је у овом случају воља странака била та, да хонорар односно наградз буде 100 дин. јер према § 27 Зак. о адвокатима, адвокат је овлаштен, да уговори нагарду за свој труд, и нарочито мора бити речено, да се погодба односи само на награду а не и на трошкове. Како се пак под хонораром има разумети награда, то се ово има сматрати као погодба, која се односи само на награду а не и за парбене трошкове. Према томе призивни суд сматра, да тужитељу осим уговорене награде припадају још и парнични трошкови. Али узимајући у обзир уложени труд тужитеља, изгубљено време, као и то, да су приликом утужења биле ове менице доспеле, те да су исте странке^ то призивни суд налази, да је тужитељ требао са једном тужбом као правозаступник тужене утужити дужника К. Л., и са по једном молбом тражити осигуравајућу и намирну оврху противу истог итд. По овоме је по ревизији тужене Оделење Б. Београдског Касационог суда у Н. С. донело пресуду: „ревизију тужене уважава, побијану пресуду призивног суда преиначује и тужитеља са тужбом одбија" итд. а са доле иаведених разлога: Требало је ревизионој молби туженога места дати. Пресуда окружног као призивног суда, оснива се на погрешном тумачењу §-а 27 Зак. о адвокатима. Истина је да је адвокат овлашћен да уговори награду за свој труд и да нарочито мора бити речено да се погодба односи самона награду а не и на трошкове, иначе адвокат има право да поред награде тражи и трошкове. Само што закон под трошковима разуме једино готове издатке а не и награду коју суд установљава за адвокатски рад, те када је тужитељ уговорио да ће за свој рад у име награде добити паушалвдг своту, онда нема права да поред ове награде тражи за свој рад и ону награду коју иначе суд установљава. А како је установљено да је тужитељ добио све своје трошкове т. 1. готове издатке а и погођену награду, чиме је његова тражбина пот-