Бранич

ИЗ УДРУЖЕЊА СУДИЈА

555

увек ценио и поштовао, доћи уз општу сагласност и подршку. Судијски ред је много полагао на ону велику моралну снагу ко.ју би имало решење судијског питања, да је оно на тај начин изведено. У место тога, сва ова питања, која у велико излазе из оквира чисто сталешких интереса и дубоко засецају у интересе целине, решавана су кабинетски, у уском кругу и без икаквог учешћа и додира са онима којих се највише тичу. Ове уредбе имају и други један важан недостатак: оне, наиме, нису постављене на здравом правном темељу. Јер, на првом месту, у самом Уставу је речено, *„да се законом прописује на који начин се бирају, постављају претседиици судова и судије", те очигледно није у духу те уставне одредбе ако се та питања регулишу путем уредаба, макар оне биле и са снагом закона. Закон и уредба са законском снагом нису исто; они се много разликују, нарочито с обзиром на начин њиховог престанка. Осим тога, што је од битне важности за обавезну снагу ових уредаба, јесте питање законског овлашћења за доношење истих. По нахођењу Управе Удружења судија, такво законско овлашћење не постоји у одредбама финансијског закона, на основу којих су те уредбе донете. Такав закључак се намеће чим се сравни материја коју оне уређују са текстом одредаба §§ 115 и 119 Финансијског закона за 1939/40 годину. Прва од ове две уредбе садржи одредбе о стицању судијских положаја, судијском испиту, постављењу судија, судијским приправиицима, судским инспекторима и оцењивању судија. Друга пак регулише одговорност судија пред кривичним, грађанским и дисциплинским судовима. По § 115 Фин. закона за 1939/40 год. министарски савет је овлашћен, да може доносити уредбе са законском снагом „у циљу упрошћавања администрације", а по § 119 истог закона има исто овлашћење „у циљу смањивања државних расхода у току буџетске 1939/40 године и стварања трајних предуслова за систематску и рационалиу штедњу". Уредбе дакле садрже одредбе које се тичу уређења и организације судске струке које немају никаквог финансијског ефекта, док поменути прописи Финансијског закона дају овлашћења потребна за упрошћење администрације и рационалну штедњу. Очигледно, засниван>е права за доношење ових уредаба на поменутим одредбама Финансијског закона није умесно и не може се правно оправдати. Не улазећи због тога у критичко расматрање појединих одредаба ових уредаба, код којих би се могло ставити више озбиљних примедаба, Управа Удружења судија сматра, да су ове начелне замерке довољне да оправдају њихово укидање. Судска струка бави се применом закона на односе грађана и по својој функцији служи одржавању реда и законитости у друштву, те не би требало допустити ни најмање сумње у правилност и законитост њеног уређења. Јер то би могло имати тешких правних и моралних последица по судску струку и наше правосуђе уопште. Управа Удружења судија имала би да изнесе Господину Министру правде више важних захтева и жеља судијског реда, од којих су неки стално и раније истицани. Али она ће то учинити посебно и другом приликом, а сада као најхитније износи укидање ових уредаба које су без законског овлашћења донете. Нихово укидање било би корисније и пожељније него ли стављање истих на снагу. Удружење судија Краљевине Југославије Бр. 136.— 3 септембра 1939 год. Секретар, Ђуро Остојић, с. р. (М. П.) Претседник, В. Паљић, с. р. судија Окружног суда. судија Касационог суда. За тачност преписа јамчи: Секретар, Ђуро Остојић, с. р.