Бранич

554

,Б Р А Н И Ч*

ђења судова, постављења и одговорности судија није требало регулисавати појединим уредбама већ једино путем закона. И због тога она у начелу не може поздравити доношење ових нових уредаба, чак ако би поједина питања била њима и повољно решена. Међутим, за њих се ни то не би могло тврдити, а уз поједину од њих, може се изнети неколико посебних примедаба од веће важности. Тако: Уредба са законском снагом о изменама и допунама § 8 Закона о уређењу редовних судова и увођењу ових измена и допуна у живот МСБр. 788 од 10 јула 1939 године — донета је у циљу смањивања државних расхода и стварања трајних предуслова за систематску и рационалну штедњу у државном газдинству, на основу § 119 фин. закона за 1939/40 год. У погледу ове уредбе, ако се и не оспори постојање овлашћења за њено доношење, може се спорити постигнуће оног циља у коме је она донесена. Јер, ако се њоме и постигне у даљој будућности извесно смањење расхода, извесно је, да ће се с друге стране смањити и приходи од такса, које се наплаћују приликом разноврсне делатности среских судова. Окружни судови постоје у већим местима са развијеним правним саобраћајем и срески судови у тим местима имају много више послова него ли они у мањим местима, ван седишта окружног суда. Забрана, односно ограничење у погледу постављења судија у таквим среским судовима имаће поред осталог за последицу и смањено и успорено пословање тога суда. А то није пожељно, како са гледишта грађана који се обраћају суду ради заштите својих права и уређења односа, тако баш и са гледишта државних прихода, за које су судске таксе доста значајно врело. Уз ову Уредбу нису објављени други мотиви, осим оних, који се виде из њеног увода, али се с основом може претпоставити, да је она дошла да ноправи последице установљења окружних судова у мањим местима, чије територије и број послова нису велики. Узгред треба напоменути, да су такви судови већим делом такође установљени уредбама у место законом, и да је приликом организовања истих трпео и принцип судијске сталности и независности. Али, ако се сада показало, да има окружних судова који нису потребни, онда би било целисходније да се они укину, него што се делегирају судије окружних у среске судове на начин како то ова уредба предвиђа. Уштеде би биле веће, а ни сталност судијска неће бити ништа више окрњена. Јер ово делегирање судија из вишег суда у нижи без његовог пристанка и одобр&ва Касационог суда није у сагласности са чланом 100 Устава, а потчињавање старијих судија окружног суда обично млађим старешинама среских судова, чије одлуке они иначе расматрају, не слаже се са принцигшма чиновничког ранга, умањује углед судија у дотичној средини и делује психички негативно на њихову делатност и амбицију. Најзад, у овој уредби постоји одредба, по којој се укида судска писарница среског суда и преноси у окружни суд. Оваква организација писарнице може се успешно одржавати једино тамо, где су срески и окружни суд смештени у истој згради. Међутим, код нас питање судских зграда поставља читав проблем за чије решење ће требати више сретстава и времена. Дотле, примену ове одредбе на судове који се налазе у разним и недовољним пространим зградама које су често пута и доста удаљене, пратиће доста тешкоћа и губљења спкса. Друге две уредбе: Уредба са законском снагом о постављењу судија редовних судова Бр. 785 и Уредба о одговорности судија редовних судова Бр. 786 обе од 10 јула 1939 године далеко су важније од оне прве. Оне регулишу материју коју је био регулисао ранији закон о судијама, а коју је после ступања на снагу уставних одредаба о сталности и независности, требало да уреди нов закон о судијама. Удружење судија, као што је напред речено, стално је износило разлоге и важност потребе да се тај закон што пре донесе, па је уз пуну и активну сарадњу претставника судијског реда био израђен један пројекат, који је у главном задовољавао захтеве судијског реда. А ти захтеви су ишли на то, да кроз закон о судијама треба да буду спроведена начела сталности и непокретности, изборни систем при постављењу, аутоматско напредовање и матери.јално обезбеђење судија, јер су све то гаранције судијске независности, без које нема ни довољно гаранције за правду у држави. Судије су очекивале да ће се о тим тако важним гштањима омогућити широка дискусија у народном претставништву и преко јавности, те да ће уређење правосудне струке, коју је наш народ