Бранич

БЕЛЕШКЕ

561

V. Завршне одредбе Чл. 15 (1) Овлашћује се Министарски савјет, да одмах донесе потребне прописе и предузме све потребне мјере за извршење ове уредбе. (2) Оне одредбе за извршење ове уредбе, којима се мијењају и уки.дају постојећи закони, донијет ће се Краљевим уредбама. (3) Остају на снази сви постојећи прописи, док се надлежним путем не измијене. (4) До дана састанка Сабора Краљ може издавати уредбе о предметима из надлежности Бановине Хрватске. Ове се уредбе имају накнадно поднијети на сагласност Сабору. (5) Овлашћује се Бан, да наредбама одреди све, што је потребно за спровођење уредаба донијетих по претходиим ставовима овога члана. Чл. 16 Ова уредба добија обавезну снагу даном обнародовања у „Службеним новинама". 26. августа 1939. године Б р д о П а в л еј, с. р. Др. Р. Станковић, с. р. Др. И. П е р о в и ћ, с. р. (Следују потписи министара). (Мјесечник бр. 9. од рујна—сепгембра 1939. год.) Општи поглед на Уредбу о бановини Хрватској.*) Споразумом Цветковић—Мачек решено је, или бар решено највећим делом, хрватско питање. Иако ћемо овде изложити смисао и садржину уредбе о бановини Хрватској са правног гледишта, треба ипак да истакнемо да се овим споразумом решава једно од најкрупнијих питања наше унутрашње политике на један легалан начин, путем једног државног акта. Надлежни државни фактори су показали своју мудрост, а Срби и Хрвати своју државотворну способност. Срби су показали да умеју да чине попуштања у интересу државе и да, доследни својим демократским тежњама, налазе снагу и величину државе у братској солидарности. Хрвати пак да, борећи се легалним средствима, у духу миротворства Стјепана Радића и г. Мачека, неће да руше ову државу и да, напротив, налазе да могу опстати и развијати се, и наћи потврду своје индивидуалности, само у заједничкој држави. За браћу Хрвате ово треба да значи један од најважнијих историских момената. Отсада држава постаје њихова у пуном смислу речи, и отсада за њу носе одговорност. Оно двојство које је владало за време Аустроугарске у њиховом политичком животу и њиховим душама између идеала о слободној и независној Хрватској и грубој стварности у којој су имали само уску аутономију треба да ишчезне. Јер њихове тежње су задовољене потпуно у оној мери, у којој допушта заједнички живот у братској држави, у општој државној заједници. И можемо очекивати да ће Хрватска сељачка странка, која данас претставља хрватски народ, прећи са државно-правног терена на економско-социјалан. Споразум који је постигнут има државни и опште народни карактер, и као такав стоји изнад свих партиских интереса и комбинација. За његово извођење потребна је, уз мудрост и тактичност, апсолутна лојалност која једино може дефинитивно уклонити међусобно неповерење и створити атмосферу коју захтева заједнички рад. I. 1) Два су акта којима се решава хрватско питање: један је акт политички, акт споразума, и други је акт државни, Краљева Уредба. Уредба је донета на основу споразума, претставља извођење споразума, и она преводи на правни језик један правни акт, оно што се садржи у политичком акту споразума уколико је то било могуће и потребно. Ова Уредба донета је на основу чл. 116 Устава и њом се врши суспензија једног већег броја устав*) Прештампано из Политике од 10 септембра 1939 год. са одобрењем пишчевим.