Бранич

СУДСКА ПРАКСА

603

узети као мерило зарада у време рада а не у време беспослице. Обзиром да је у питању издржавње малодобне деце ваљало је призив уважити у погледу начина плаћања, па одредити месечну ренту. Остале наводе призива није уважио, и пресудио као у диспозитиву и т. д. По овоме је поводом ревизије Оделење Б. Београдског Касационог суда у Новом Саду донело ову пресуду: Ревизиону молбу тужене делимично уважава, пресуду призивног суда делимично преиначује и пресудом призивног суда досуђену главницу снижава и то: за тужитељицу уд. Б. В. на 300 дин. месечно, а за тужитеље II, III и IV реда млдб. А. Ф. Б. на 150 дин. месечно сваком, као и да је тужена дужна платити досуђену своту тужитељици I р. до њезине преудаје и т. д. а са доле наведених раслога: Према сталној судској пракси накнада штете у једној своти може се досудити, само онда ако оштећена страна то захтева, а обвезана на одштету се овоме не противи. У конкретном случају тужена изрично се је противила да се накнада штете досуди у једној своти а пристала је (ред. бр. 45) да плаћа месечну ренту и према томе правилно је поступио Апелациони суд када је тужитељима досудио месечну ренту, јер се штета има подмирити у месечној ренти. Жали се даље тужена да је Апелациони суд превисоко досудио месечну своту издржавања. Ова жалба је делимично основана, јер је правно правило, да особе које су овлаштене на одштету (тужитељице) не могу тражити од кривца (туженог) више него што им је погинули био у стању давати. Према установљеном чињеничном стању по Апелационом суду, пок. отац, односно муж тужитеља, зарађивао је месечно 1000 дин. али целу ту своту није могао давати својој породици, већ је из те своте и самог себе издржавао и одевао, па 1е с тога Касациони суд нашао да досуђену меничну ренту по призивно.ј пресуди снизи и то за удовицу од 400 дин. на 300 дин. а за децу од 200 на 150 дин. месечно за свакога, укупно 750 дин. месечно, јер је покојник за себе требао најмање 250 дин. Напада даље тужена пресуду Апелационог суда за то што је Апелациони суд досудио удовици, тужиљи I реда уд. месечну ренту доживотно. Ова је жалба основана, јер удовици припада месечна рента не доживотно, већ до њезине преудаје а преудајом ову губи, па је за то и у том погледу нападнута пресуда преиначена. Жали се тужена још и за то што је Апелациони суд донео расположење у нападнутој пресуди, да се на некретнине тужене, за осигурање месечне ренте досуђене тужитељима, укњижи право залога. Ова .је жалба неоснована. Стална судска пракса усвојила је правило, да се и оваква периодична (месечна) плаћања могу осигурати ако је такво плаћање угрожено. У смислу дакле угрожености (опасности) ово се осигурање може тражити, као што су тужитељи у конкретном случају и тражили. Да ли постоји та опасност остављено је оцени суда, Апелациони суд је образложио постојање те угрожености (опасности) а то обзиром на тежину саме обавезе за тужену, наиме на обавезу издржавања више лица и кроз дуљи низ година. У овом дакле случају исплата годишње ренте може да буде угрожена обзиром, како је речено — на величину (тежину) терета и на трајање, те је расположење Апелационог суда у погледу осигурања досуђене ренте основано и оправдано. Није се могло уважити жалба тужене ни у погледу парничних и призивних трошкова, јер је досуђивање тих трошкова по нижим судовима основано на законским прописима на које се нижи судови позивљу и које су прописе правилно применили. Ради наведених разлога било је пресуђено као у диспозитивном делу ове пресуде. У смислу § 331 Зак. о радњама, службени однос на пробу може се уговорити највише за месец дана, а по § 338 то се право службопримчево не може ставити ван снаге или ограничити. Према чему након истека пробног времена од месец дана има се сматрати време проведено у служби сталним, дефинитивним, мада је пробно време уговорено на дуже време од месец дана. (Пресуда Касационог суда у Новом Саду Рев. 572137 од 19 априла 1938. год.). У парници X. 3. противу В. и В. Срески суд у Новом Саду под бр.