Бранич

СУДСКА ПРАКСА

605

службопримчево право из § 331 не може се уговорима о служби ван снаге ставити или ограничити. Правно је правило, да је само један месец пробно време а време службе које прелази месец дана, не може се више сматрати пробним временом, јер након истека од месец дана, време проведено у служби има се сматрати сталним намештењем на неодређено време. Ако је то пробно време уговорено на дуже од месец дана, као што је у конкретном случају, службени се однос након истека од месец дана сматра дефинитивним, сталним намештењем на неодређено време. Зато је један месец дана максимум покусног времена, који се сме ваљано уговорити. Уговор који је одредио дуље време од месец дана за службу за пробу, одређује нешто, што је закон прописао, да се не може одредити (§ 331 у вези са § 338 Зак. о радњама), па зато такав уговор није ни ваљан и место њега наступа закон. Како се дакле, према наведеном, након истека рока пробног времена од месец дана, има сматрати тужитељ сталан намештеник на неодређено време, то наступа законски пропис у погледу отказног рока, а који према сталној судској пракси има да се сврши истеком календарског четвртгодишта тј. у конкретном случају са даном 31 децембра 1935 г., дакле тужитељу припада плата за месец октобар, новембар и децембар а што износи 7500 дин., јер није спорно да је месечна плата била уговорена са дин. 2500. Бранко Јевремовић, судија Апелационог суда у Новом Саду.

Када тужилац приликом подношења тужбе за пречу куповину положи само куповну цену а не и износ преносних и осталих трошкова, он је поступио по § 674 Грађ. зак. и с те стране његова тужба је уредна. Г. Јован Д. Смиљанић саопштио је у Правди од 5 октобра 1939 год. Један судски случа1 у коме је дошао до изражаја § 674 Грађ. зак. који гласи: „Онај, који мисли да првенство куповине има, ако хоће да добро добије, мора готове новце по погодби закљученој положити у судске руке. Само противљење и незадовољавање без новаца не вреди ништа; а после 30 дана опет исчезава". У случају који је г. Смиљанић саопштио, тужилац — пречи купац положио је у судски депозит само износ куповне цене а не и судске трошкове, приликом подизања тужбе за пречу куповину, ма да је знао, да су продавац и купац уговорили, да преносне трошкове сноси купац. Према томе, тужени — купац сматрао се је недовољно обештећеним полагањем тужиоца — пречег купца у судски депозит само куповне цене, па је тражио да се исти од тужбеног тражења одбије. Срески суд у Кучеву одбио је тужиоца од тужбеног тражења. У образложењу своје одлуке срески суд каже између осталог: „По § 670 Г. з. пречим правом куповнине може се користити само онај кош претходно испуни све оно што се тражи по § 674 Г. з., тј. прекупац је дужан претходно испунити све оно што се први купац обавезао. Ако би прекупац испунио само оно што је први купац дао у готову продавцу, онда он тиме не испуњава што се по § 674 Г. з. тражи, те би тиме продавац и први купац били оштећени на случај да се из остале имовине прекупчеве не би могли наплатити за остале обавезе из уговора о куповини и продаји. Први купац у случају пречег права куповнине има право да тражи да му се врати не само сума коју је продавцу у готову дао, већ и све споредне обавезе које је он по уговору примио и испунио, што значи да се он са гледишта финансиско-новчаног има довести у исти положај у који је био доведен при закључењу уговора". Окружни суд, по призиву тужиоца, преиначио је пресуду среског суда и досудио тужиоцу тражено спорно имање на основу права на пречу куповину пошто овај иначе задовољава све остале услове за коришћење овога права из § 671 Грађ. зак. По ревизији туженог, Касациони суд потврдио је пресуду Окружног суда уз следеће образложење: „По § 674 Г. з. лице које истиче своје право на првенствену куповину дужно 1е да положи у судски депозит износ по закљученој погодби, а