Бранич

СУДСКА ПРАКСА

613

Мојковачког споменика на личност благајника тога одбора Л. Ј. 24.552_ дин. Тужена банка, међутим овај новац ни до данас није исплатила благајнику одбора Л., нити је исти повратила тужитељу, већ у више махова позвана, да новац врати одбија да то учини, изговарајући се, да благајник Л., на позив банке није хтео да престане ради пријема новца. Тужена банка у своме одговору на тужбу од 3 септембра 1936 год. По 48/36 и на усменој јавној расправи навела: да је тужилачки одбор заиста преко филијале Црногорске банке у Колашину дозначио филијали исте банке у Беранима за благајника Ј. Л. суму од 24.552 дин. Да је тужена банка позивом од 20 јула 1934 год. позвала Л., да прими овај новац, па када Л. није хтео да се јави, банка је ову суму ставила на привремени рачун Ј. Л. Овакво стање затекло се на дан 28 септембра 1934 год. када Је тужена банка, сходно уредби за заштиту новчаних завода тражила заштиту за себе. Према чл. 17 поменуте уредбе банка није дужна да врши исплату својих дуговања која су настала до дана 28 септембра 1934 год. кога је дана банка пријавила и тражила заштиту по поменутој уредби. Ова заштита односи се на спорну суму, јер је банка исту дуговала по привремном рачуну, а не као обавезу из депозита. После проведених доказа узимајући у оцену наводе и доказе обеју парничних страна суд је нашао: По чл. 17 Уредбе о заштити новчаних завода одлагају се плаћања дуговања која су настала до дана подношења и тражења заштите од суда По схватању суда ова заштита односи се на дуговања банчина која су за банку настала као последица оних правних послова, који када се закључе стварају дуговински однос за стране које их закључују. Још при самом закључку тих правних послова странке имају намеру, да заснују дуговински однос т. ј. такав однос, по коме једна страна постаје поверилац а друга страна постаје дужник. Такви су послови на пример, зајам, куповине и продаје на почек, улог на уложну штедњу књижицу, текући рачун и т. д. У овом конкретном случају није у питању дуговање банчино у см. чл. 17 поменуте уредбе, јер се сума од 24.552 дин. не налази у рукама банчиним по таквом правном основу, који за банку ствара дуговање, нити је пак између тужилачког одбора и тужене банке постојао какав дуговински однос. Банка примајући новац од М. М. и обавезујући се да исти преко филијале Црн. банке у Беранима дозначи благајнику одбора Ј. Л., примила је на себи дужност да изврши један банкарски посао и ништа више. Она тај новац није узела за себе, нити је пак имала право располагања или употребе са истим, да би се узимање овога новца схватило, као њено дуговање, већ га је примила са обавезом, да га чува, пренесе и преда ономе коме је био дозначен. Она, тужена банка, била је само детентор, а власник новца за све то време био је и даље тужилачки одбор за подизање споменика, па са тих разлога примањем овога новца од стране тужене банке за њу није створено дуговање у см. чл. 17 поменуте уредбе. Стога се ни на овај случај чл. 17 Уредбе о заштити новчаних завода не може односити и применити, већ се тужена филијала Црногорске банке у Беранима на основу §§ 21, 569, 571, 572, 573 грађ. зак. осуђује на плаћање главнице, такса и парничних трошкова као у диспозитиву ове пресуде. Тужилачкој страни досуђује се 6% законског интереса, а не 2% како је то тужена страна тражила, са разлога, што је у смислу чл. 19 поменуте Уоедбе о заштити новчаних завода ова стопа интереса предвиђена за исплату дуговања банака под заштитом, а не и за њене обавезе овакве врсте, као што је обавеза Црногорске банке у конкретном случају, на коју се Уредба не простире (602 грађ. законика)." По призиву тужене стране, Апелациони суд у Скопљу пресудом од 29 марта 1937 год. Пл. 1935/36 преиначио је пресуду Окружног суда само у погледу досуђеног интереса са разлога: „Да је нападнута пресуда у главном добра и на закону основана само је Окружни суд погрешио када је тужену банку осудио на плаћање законског интереса од 20 јула 1934 год. а не од дана поднете тужбе. Јер када тужена банка тврди, да је одмах по пријему новца и то дана 20 јула 1934 год. писменим путем позвала тужилачки одбор, преко његовог благајника, — да приспели новац наплати (прими), али да тужилачки одбор ово није учинио ни до 28 септембра 1934 год. када је тужена банка затражила заштиту по Уредби о заштити новчаних завода и обуставила