Бранич

СУДСКА ПРАКСА

645

при закључењу уговора прећутао, већ је туженицима представио да спор.но право купује ради пута и инсталација за суседни терен, то с обзиром да спорно право вреди када на њему не би било оникса 160.000 д. а када Је утврђено и тужиоцу познато било да на терену има руде оникса око 4.000.000 д., то веле, јасно је да Је тужилац закључио уговор од 16 марта 1934 под обманом и заблудом, који је стога ништаван, па су предложили да га суд одбије од тужбенога тражења. Окружни суд за град Београд као првостепени, својом пресудом II По. 1876/34 од 4 децембра 1936 г. одбио је тужиоца од тужбенога тражења, налазећи да руде и копове који су државно добро, може да истражује само онај који претходно од државне власти добије право на истраживање, које може бити просто право истрсживања које се даје по општинама, и искључиво право истраживања, које се односи на тачно опредељен простор и одређену руду или коп, а да нико не може добити искључиво право истраживања без пристанка простога истраживаоца, и док се просто право даЈ'е без накнаде, дотле се искључиво право истраживања и повластица за обделавање пронађених руда и копова даје уз накнаду чл. 15, 21, 25, 26, 28, 29 и 47 Рударског закона. Да према томе ималац простога права истраживања не зна да ли ће на терену наћи какву руду или коп, те да нада да ће га послужити срећа да у одређеном року нађе на терену какву руду или коп чини битну суштину овога права. Па како се просто ираво истраживања може и на друга лица преносити, (чл. 22 Р. з.), то овај пренос представља уступање нале на једну неизвесну корист, дакле сходно § 789 Г. з. „уговор на срећу". Суд је нашао да и овај уговор закључен између тужиоиа и тужених у погледу туженикових терена на којима су имали просто право истраживања, представља уговор на срећу, наводећи да је битна одлика уговора на срећу, што Ј'една страна даје само наду на извесну корист, а друга страна само прима ту наду на корист која није сигурна, те према томе „ако је страна која даје поуздано знала да никакве користи неће бити и да је нада на корист неоправдана, или ако једруга страна поуздано знала да ће оно што се очекује заиста наступити, онда не постоје услови за важност таквога уговора", и исти је ништаван. Када је, у конкретном случа.ју утврђено да је тужилац у време закључења уговора а и пре тога, знао да се на терену на коме тужени имају просто право истраживања налази скупоцена руда оникс а туженици то нису знали, онда тужилац закључујући спорни уговор, вели суд, није преузео само наду да ће на поменутом терену наћи неку руду или коп, „већ је знао да снорним уговором преузима више од онога што представља просто право истраживања, мада је ово право једини предмет уговора", па је овакав уговор ништаван. „Ако Ј'е једна уговарајућа страна у моменту изјаве своје воље била у заблуди у погледу онога што обећава или прима, и ако је друга страна знајући за ову заблуду исту искористила закључујући уговор о ствари у погледу које постоји заблуда, онда је такав уговор, налази првостепени суд, закључен уз превару и обману и исти у смислу § 537 Г. з. нема важности". У конкретном случају је утврђено да Ј'е тужилац знао а туженици не, за постојање оникса на поменутоме терену, представљајући им чак да му је терен потребан ради пута и инсталација за суседан терен, те је према таквом стању ствари „спорни уговор закључен уз обману и у заблуди без које уговор не би ни закључили, те уговор у смислу § 537 Г. з. нема важности, због чега је и тужбени захтев који представља извршење овога уговора неуместан". Београдски Апелациони суд својом пресудом Пл. 563/37 од 9 септембра 1937 потврдио је горњу пресуду Окружног суда, налазећи: „Да је првостепени суд правилно утврдио да закључени уговор између странака претставља уговор на срећу према § 789 Грађанског закона, пошто је од стране тужених пренето на тужиоца просто право истраживања, које представља уступање Ј'едне наде на Једну неизвесну корист. Правилна је даље оцена спорнога уговора од стране првостепеног суда по општим прописима Грађ. зак. који говоре о угогорима. Тако правилно узима Окр. суд да сваки уговор мора резултирати на сагласност воља странака у погледу онога што се обећава и прима §§ 531 и 532 Г. з. С обзиром на то, а како је проведеним доказима у овом спорном случају утврђено, да тужена страна приликом закључења уговора није знала да на уступљеном терену простог права истраживања