Бранич

616

„Б Р А Н И Ч"

има руде оникса, — то је тужени у погледу ове чињенице био у заблуди, па и уговор у питању у смислу §§ 537 Г. з. нема важности". Закључком Касационога суда, Рев. 2208/37/1 од 11 марта 1938, који ово правно схватање није променио, наложено је Апелациономе суду саслушање сведока Ј. М. и Н. X. — Н. о околностима да туженицима ни у моменту допуњења уговора од 16 марта 1934 године није било познато да на спорном терену има руде оникса, па је Апелациони суд по саслушању наведених сведока, у својој пресуди Пл. 563/37 од 24 јуна 1938. стекао своје уверење да туженицима та чињеница није била позната. па је призив тужиочев одбацио, а пресуду првостепеног суда потврдио. По ревизији тужиоца на ову пресуду уложеној, Касациони суд изрекао је својом пресудом Рев. 2208/37'3 од 21 јуна 1939, да се тужиочева ревизија одбаци а побијана пресуда Апелационог суда потврди, налазећи, поред осталог, да је призивни суд на утврђено чињенично стање правилно применио материјални закон и дао правилну правну оцену спорне ствари.

Несумњиво је, да је правилна оцена судова о заблуди и обмани и њеном утицају на важност уговора од 16 марта 1934, али је свакако погрешна оцена Окружног суда и Апелационога суда, коју је и Касацша санкционисала, о томе да је у конкретном случају закључени уговор, по својој правној природи „уговор на срећу". Код свакога уговора на срећу (алеаторног контракта 1 ), битно је само то да је његов предмет нада на неизвесну корист (у том смислу говори и § 789 Г. з.), дакле, суштина је у томе што постоји могућност да стпачка која наду прима, не добије баш ништа, док околност што је извршење уговора везано за извесан ризик губитка или добит^а (као н. пр. код шпекулативне куповине, закључене у циљу поепродаје по евентуагно повољнијој цени) не може никада начинити од једнога обичног уговора алеаторни уговор. У горњем случају, еквиваленат који су тужени обећали тужиоцу закључујући уговор о продаш поостога права истпаживања није никаква неизвесна нада, већ се он састош у сасвим позитивној економској кописти: у добијању простога права истраживања за које је плаћена такса, плаћена цена за извршење пробних радова итд. и ко)'е само као такво представља предмет уговора, и стицању рудне својине може одвести. Продаја на^е или „уговор на срећу" постоји само између првог имаоца и државе. али када први имаоц стоје право преноси на треће лице, онда о алеаторном уговору не може бити речи, јер објекат уговооа нше гола ната већ ствар која има своју економску вредност, слично школскоме примеру са срећкама класне лутрије, где се између имаоца срећке и Управе класне лутрије ствара уговор на срећу, док између имаоца срећке и трећега куппа овај не може опстојавати, јер он продаје ствар (срећку) која има своју економску вредност изражену у новцу. А када се стане на једино исправно гледиште да уговор о купопоодаји простога права истраживања руда и копова не представља „уговоо на срећу", кад ималац тога права кош није држава, то право продаје трећем лицу, онда би последица тога била, да би тужени у горе изложеноме случају, с обзиром на околност да су туженици просто право продали тужиоцу по цени од 160.000 д. а оно с обзиоом на наслаге скупопене руде оникса, вреди преко 4.000 000 д., и без обзиоа на питање о заблуди или обмани, имали право на истипање приговора оштећења преко половине, те би им се такав захтев у спору морао уважити. Аналрја С ТрпкптА, адвокатски приправник из Београда.