Бранич

ПУНОМОЋЈЕ И ПРАВНО СРЕДСТВО

томе, молба и предлог значе нешто друго. Ту, прво, нема никаквог незадовољства. Код тих изјава подносе се суду одређени захтеви односно известан број тих захтева, са учтивом жеЛзОМ да га (их) суд прихвати односно да међу њима суд учини пзбор по свом нахођењу. Код предлога и молби подносилац нема још мишљење суда о својим захтевима. После тога, док су предлози и молбе, поднети пре коначне одлуке, нешто самостално, дотле предлози и молбе у рекурсном писмену долазе као нешто споредно, као иешто што треба да подупре незадовољство учесника и да олакша да се нападнута одлука првога степена поништи или преиначи, Стога се може рећи, да предлози и молбе, као самостални инструменти при развијању ванпарничног поступка, иду само пред првостепени суд. Обрнуто, када би дошли као помоћно средство, онда се они налазе у жалби, у којој се првенствено наглашава незадовољство због одлуке суда у првом степену и самим тим жеља да се та одлука уклони. Параграф седми (7) Закона о ванпарничном поступку ово значи: пред првостепеним судом као ванпарничним судом није потребан адвокат зато што учесник даје молбе и предлоге, ако се већ не би у записник саслушао, као самосталне акте и то. пре доношења коначне одлуке, који, у ствари, само покрећу ванпарнични суд на рад. Што се тиче рекурса — ту се има применити Грађански парнични поступак а на основу § 21 Вп., јер у погледу прилагања пуномоћја уз управни лек и његовог сигнирања није ништа речено у Закону о ванпарничном поступку. Законодавац је узео правни лек као важан моменат у Грађанском поступку, па чак и за парнице скромног правно-имовинског интереса. Не може се замислити, да је законодавац напустио ову идеју и да је у Ванпарничном поступку, где се обично расправља о великој имовини, породичном статусу, слободи лица и другим важним стварима по људску личност могао оставити учеснике без стручне сарадње адвоката, чак ни у правном леку који у последњем часу пружа могућност да се нешто спасе што се спасти може. А адвокати као помагачи суда су ту да укажу вишем суду на грешке (некад могу и првостепеном) у одлуци, како се не би дефинитивно одлука задржала која не почива на законским основама а све на штету незадовољног учесника. Прелазећи на Закон о извршењу и обезбеђењу морамо одмах напоменути, да је у овом закону много лакше спровеети нашу тезу него ли што је био случај у Закону о ванпарничком поступку. Ту олакшицу пружа § 68 својим првим и трећим ставом: уколико овим Законом није што друго наређено, вреди н у самом извршном поступку општи пропис Грађанског парничног поступка који се односи на поступак . . . на судске закључке и рекурсе; у с а м о м извршном поступку странке и други учесници не морају бити заступани адвокатом. Како у овом закону нема неких нарочитих одредаба у погледу улагања рекурса, то значи, да прописи из Грађанског парничног поступка потпуно долазе до примене у колико се односе на ре-