Бранич

144

„Б Р А Н И Ч"

вање и из њега проистекле обавезе јесу резултат посебних приватно правних односа. Стварање тих односа бива драговољно између Државне хипотекарне банке и њених комитената дужника. Држава као власт нити се појављује нити има ма каквог удела у креирању тих правних послова, које обавља једна државна новчана установа као привредно предузеће. Стварање тих правних односа и закључивање извесних правних послова између Државне хипотекарне банке и њених комитената, врши се слободном вољом уговорача: зајмодавца и зајмопримца. У кругу тога пословања воља уговорача је суверена. Њихова узајамна права и дужности, која су настала путем слободног договора и споразума просуђују се по прописима приватног права, који прописи не праве никакву разлику између Државне хипотекарне банке и њених комитената, као странака. Сама та чињеница јасно показује да је потраживање Државне хипотекарне банке приватно правног карактера. Из права и повластмца која су дата Државној хипотекарној банци специјалним законом јаоно излази да потраживање Државне хипотекарне банке није државно потраживање. Ово због тога што та њена потраживања не потичу из односа јавне службе, у коме се Државна хипотекарна банка појављује као орган власти, већ из односа обичног приватно правног пословања између ове државне установе и других лица њених комитената у давању потребног им кредита. Када се говори о повластицама Државне хипотекарне банке и евентуалном утицају тих повластица на правну природу потраживања те новчане установе, треба се дотаћи и оних повластица, које су дате разним новчаним заводима по Закону од 24 септембра 1871 год. По томе закону надлежни министар има нраво, да изузетно од постојећих законских опредељења пружи извесне повластице појединим новчаним заводима. Тако на пример путем тих повластица признаје се право новчаном заводу, да по истеку рока без судске помоћи наплати своја потраживања, из новца и ствари који су му дати као залога. Због ових повластица, које су новчаним заводима признате специјалним законом, не могу њихова потраживања мењати свој приватноправни карактер. Погрешно би било кад би им се ван тога дао ма какви други карактер који та потраживања немају. Погрешно схватање о правној природи потраживања Државне хипотекарне банке дошло је још и због погрешног тумачења одредбе чл. 117-е Закона о уређењу Управе фондова, која говори о проширењу дотичног закона на целокупну територију Краљевине Југославије. Због различитих закона о извршењу и обезбеђењу, који су били на снази у појединим правним подручјима до ступања на снагу заједничког Закона о извршењу и обезбеђењу, ограничена је била важност одредбе чл. 53 Закона о уређењу Управе фондова само на територији предратне Краљевине Србије. Овом одредбом признато је право Државној хипотекарној банци да наплату свога потраживања вр-