Бранич

ПРАВНИ КАРАКТЕР ПОТРАЖИВАЊА ДРЖ. ХИП. БАНКЕ 145

ши преко својих органа из заложеног јој имања. Међутим по одредби чл. 117-е њено право не простире се и на остале покрајине. Али у место тога Државној хипотекарној банци признато је право првенства и неодложиве наплате њенога потраживања административним путем из заложеног имања. Та одредба која пада у прелазна наређења Закона о уређењу Управе фондова највише је унела забуну при просуђивању правног карактера потраживања Државне хипотекарне банке. Наиме, погрешно се схватио значај и домашај ове законске одредбе. Пре свега изгубило се из вида, да је ова одредба убачена у прелазна наређења самога закона. Поред тога важно је још и то напоменути да се том одредбом не установљава неко особено право или повластица за Државну хипотекарну банку, мимо оних права и повластица о којима се говори у отсеку под III Закона о уређењу Управе фондова. Став други чл. 117-е поменутог закона служи само као објашњење за важност и примену одредбе чл. 53 Закона о уређењу Управе фондова у осталим покрајинама наше државе, јер дотични законски пропис имао је обавезну снагу само на територији предратне Краљевине Србије. Да је погрешно схваћен значај и домашај става другог чл. 117-е Закона о уређењу Управе фондова најбољи доказ зато пружа сам текст одредбе, која гласи: „Одредбе чл. 53. Закоиа о Уређењу Управе Фондова, имају обавезну снагу само за досадашњу Краљевину Србију. У осталим покрајинама потраживања Државне хипотекарне банке уживају право прзенства и неодложне наплате административним путем, тако да је Државна хипотекарна банка овлашћена да доспела плаћања извршује егзекутивним путем преко надлежних власти". Међутим када се узму у обзир све околности на које смо овде указали можемо извести један једино правилан закључак. Наиме овај закључак састојао би се у томе, да је потраживање Државне хипотекарне банке, по! својој природи и намени потраживање приватно правн-ог карактера и као такво оно нема никаквих нарочитих предности над потраживања осталих приватних лица. У појединим пак случајевима код којих се појављује као спорно питање првенства у наплати између потраживања Државне хипотекарне банке и потраживања осталих приватних лица, одлучује ранг и степен залогом обезбеђене тражбине из уновчене имовине, из чије се цене повериоци измирују у својим тражбинама. Према том стеченом рангу или боље рећи постигнутом реду обезбеђења повериоци се исплаћују. Ту се не прави никаква разлика по својству самих поверилаца. На ранг и степен односно ред обезбеђења не утиче што је поверилац државна новчана установа. Дакле својство повериоца индиферентно је како за природу саме тражбине, тако и за ред првенства у наплати.