Бранич

САДАШЊИ ПРОБЛЕМ ОРГАНИЗАЦИЈЕ И РАДА НАШИХ СУДОВА 151

спрема. Архивско особље у суду мора да зна доста законских прописа из појединих закона, више правилника за поступање у појединим поступцима, а то је обилан материјал прописан великим бројем законских параграфа, који су неопходни да би се могло правилно администрирати у судској писарници. Једном речју, архивски службеник суда мора бити упознат прилично са правом и основним правним принципима, поред великог броја правилника за поступање по појединим законским поступцима: парничном, ванпарничном и извршном поступку итд. Овај посао је врло често тежак и за оне, који су после свршених права дошли у суд, те и за њих треба доста времена и праксе да у посао уђу, а камоли за недоучене ђаке од два или четири разреда гимназије. Код таквог особља није ни чудо што се не постижу добри резултати. Ако се већ хоће и мора да у суд прима особље без нарочите стручне спреме, и то они са најмање школских квалификација, онда бар, треба дати овлашћење претседницима односно старешинама судова, да они о сваком таквом службенику, после једног одређеног времена, могу дати мишљење, да ли је тај службеник употребљив за суд, те све, који бн од старешина били оцењени за неподесне у судској струци, одмах из струке уклонити. На тај начин могло би се успети, да се у суду задржи само оно особље, које ће бити од корисги, а само особље би се морало трудити да покаже што боље резултате, да би обезбедило место у суду. Треба напоменути, да у овоме код старешина и код самог Министарства не треба да одлучује никакав други разлог, већ једино и само интерес судских послова, сви други обзири морају отпасти. Ако неко не може да ради у суду, онда он ту не сме да се задржи, јер ће нагомилавањем све више таквих, доћи у питање и сама институција; имаће се више штете, него ако би се неспособан одмах отпустио. Старешине које не предузимају да се неспособни службеници отклоне из суда, чине грех о савесно вршење службе, исто, као и када слабог службеника из неких обзира оцене као доброг. Грех који их чини кривцима за неуспех. Нека зато сваки старешина по најбољој савести каже мишљење за сваког службеника, а Министарство ће тада имати реч. Наравно, да и о старешинама у томе случају, мора имати некога, који ће и за њих давати реч и мишљење. Ово би био само један начин, којим би се од особља које се прима за судове сада, издвајали они, који су бар употребљиви или ће моћи бити употребљени за послове у суду. Мислимо, да на томе не треба да остане, већ да за судске архивске службенике, треба створити услове и потребне институције, где би свршени ђаци пре ступања у судску службу, учили се стручности за ову службу, а без те претходне стручне спреме не примати никога у суд. То треба што пре регулисати, да би се побољшао кадар архивског особља и дневничара у суду, који је сада врло слаб. Као закључак свега овога излази, да све док се води оваква