Бранич

176

„Б Р А Н И Ч"

В. Права командитора по уговору. Ма колико да је § 29 Т. 3. ограничио права командитора, ипак се та права дају проширити и сужавати на један потпуно • легалан начин: уговором који је закључен између командитора и јавних другара. По § 42 Т. 3. ови су дужни да саставе писмен уговор, пошто закон изрично каже, да се оно, што је уговорено, не може сведоцима доказивати. Од овог уговора у главном зависи однос између командитора и јавних другара, зависи начин вођења друштва, ностављање деловође, до које суме командитор или јавни другар учествује у добити друштва, контрола коју командитор има према управи друштва, захтевање биланса и најзад још и учествовање командитора у губитку друштва, које по уговору може бити веће него што је то законом предвиђено. Може се уговорити да командитор одговара према јавним , друговима неограничено, т. ј. не само својим улогом, већ целом • својом имовином. Исто тако хможе се уговорити да командитор одговара према јавним другарима до једне суме, која је већа од његовог улога. Може командитор по уговору бити обавезан, да допуни свој улог ако би се појавио какав губитак друштвеним радом, да командитор који је ступио у друштво нема удела у . добитку нити у губитку које је друштво имало пре но што је командитор ступио у друштво, или се може уговорити да командитор има право да подиже евеитуалне добитке пре осталих чланова, да се улог има временом повећати, и најзад може и командитору да буде поверена управа друштва, али он у том ■ случају, када је то изрично у уговору предвиђено, ипак не иступа према трећим лицима, већ то и , е ради деловођа, који је једини по закону овлашћен, да др'. ,..во према трећим лицима заступа. Овакав уговор, којим се командитору допушта управа друштва, није у опреци са забраном из § 29. Т. 3. пошто командитор у ствари може да приведе у дело само ону замисао, којој се не противи управа, будући да једино она може да иступа пувоважно према трећим лицима, и мало је вероватно да ће управа свршити какав посао, који би ишао на уштрб друштва. 1. Право командитора да захтева да се постави деловођа. О томе је већ раније било говора, и као што смо раније истакли, ту треба правити разлику између статутарног деловође и деловође коме је деловодство поверено ех ро§1 Јас1о. Рекли смо већ да командитор има право при склапању уговора, да захтева постављање деловође, па било то једно треће лице или један од јавних другара. Како наш 'Г. 3. у свом § 26 каже „ако има више објављених заједничких одговарајућих ортака, па било да они управл^ају и потписују сви или само један од њих за све..." онда је извесно да је то право командиторово на закону основано. Заиста тешко би било замислити рад једног друштва без „деловође односио управе, и да наш закон ово право није ко-