Бранич

17?

мандитору признао, оно би се свакако имало сматрати као природно право командиторово. Друкчији је случај обичног нестатутарног деловође. Дешава ■се да је уговор између другара закључен, а да је том приликом хотимично или случајно изостављена клаузула о постављању деловође. Како смо већ рекли, захтев командитора за постављањем деловође има се сматрати бар као природно право, те се мора узети као свршена чињеница, да командитор има право захтевати да се такав деловођа постави, и поред забране § 29. Т. 3. и без бојазни да ће искусити казну § 30 Т. 3. Несумњиво је од великог значаја по само друштво, па према томе и по интересе командитора ко ће да буде деловођа и каква су његова својства и каква је његова спрема. Ма да деловођа преставља друштво према трећим лицима, и ма да је утицај командитора на избор деловође у ствари мешање у управљање, спољне послове друштва, ипак се не може командитору порећи право да заштити своје интересе, у толико пре, што је то право законом загарантовано, и чини изузетак од забране § 29. Т. 3. али наравно само једанпут, док је пренос деловодства на друга лица већ нешто друго, што се не може без даљега толерирати, и за што нема нигде законског основа. Према свему изложеном тврдимо, да избор деловође спада у право командиторово чак и ако уговором није предвиђено, а ако је ово право уговором пред виђено, није ни у каквој опреци са постојећим законским прописима. 2. Опозивање деловође, И овде, као и код постављања деловођа, треба правити разлику између статутарног и обичног дедовође, Статутарни деловођа је личност поверења, може се десити да извесни другари ступају у друштво једино ради тога, што је за деловођу постављен овај или онај, који ужива нарочито поЕерење другара. Имајући у виду то питање поверења, јасно је да ће како командитор, а тако и јавни другари, гледати да обезбеде том деловођи његов опстанак у том својству. Зато је готово увек тачно назначено у друштвеним уговорима, под коЈим условима и када се може вршити опозивање статутарног деловође. Те клаузуле односе се не само на то, када ће другари имати право да предложе опозивање, већ и на начин којим ће се то опозивање чинити, т. ј. да ли ће за то опозивање бити потребна сагласност свих другара, апсолутна већина и гласова, или само известан број гласова. Како је деловођа увек иостављен сагласношћу странака, то је сигурно да је и за његово опозивање потребна сагласиост странака. Зато је ваи сваке сумње, да и командитор за кога је, као и за остале другаре, питање деловође једно битно питање, има право да се изјасни и решава о опозивању деловође, без бојазни да ће доћи у конфликт еа забраном из § 29. Т. 3. јер Је то у суштини један унутарњи однос другара, на измену којег је командитор по закону "овлаш.ћен, а ^"им тога, као сауговорач, има права да одобрава или