Бранич

СУДСК А ПРАКСА

251

у смислу чл. 60 зак. о урсђ. Држ. Хип. Банке имала право, да се за штету наплати и без пресуде судске, јер се и тужена Држ. Хип. банка за штету могла до висине кауције наплатити без судске пресуде, а за вишак да се обрати редовном Суду §§ 465 и 481 грађ. суд. пост. Па како је кауција враћена тужиоцу, то није била овлашћена ни једним законским прописом, да се за штету сама наплаћује из делимично положене куповне цене од стра«е тужиоца и т. д." По ревизији Касациони Суд у Б. под Рев. 240/40 донео је пресуду: „Уважава се ревизија тужене стране, преиначује пресуду призивног суда и изриче: Одбија се тужбени захтев, да је тужена дужна да тужиоцу М. Ј. из Ш. врати неправилно и неумесно задржану суму у 42.140 дин. и т. д. а са доле наведених разлога: Погрешно су први и призивни суд нашли да се тужена Банка није могла без судске пресуде наплатити из тужиочеве имовине — спорне суме —, већ да је. ш.тету која је произишла из друге продаје заложеног имања могла наплатити једино из кауције без судске одлуке. Овако нахођење призивног суда не заснива се на правилном разумевању §. 465 тач. 6. грађ. суд. пост. јер по овом законском пропису не чини се никаква разлика у томе да ли се штета из § 484 грађ. суд. пост. наплаћује из кауције или из друге имовине првог купца, па кад закон не чини ову разлику, не може ни суд заснивати своју одлуку на њој. Да ово гледиште Касационог суда одговара самом закону може се видети и из прописа §. 163 Ип. по коме се у оваквом случају разлика у куповној цени и остали трошкови могу наплатити не само из кауције, но из остале дужникове имовине на основу обичног закључка извршног суда којим утврђује вксину овог износа. Исто тако ни у случају § 484 грађ. суд. пост. није потребно водити одвојен спор са првим купцем, пошто је његова обавеза на накнаду ове штете (разлике) у закону јасно одређена, те ће извршна власт моћи по § 465 тач. 6. грађ. суд. иост. сама да наплати ову штету коју утврди, по обављеној другој јавној продаји. Према томе, тужена Банка је могла наплатити разлику која је настала из друге продаје и без судске одлуке пошто је она у исто време и извршна власт — чл. 53. Зак. о уређењу Држ. Хип. Банке. з Но по нахођењу Касационог суда тужена Банка могла је приступити продаји и.мања које је тужилац на првој продаји купио и са тог разлога што је тужилац као купац овог имања, примљен од Банке и као дужник за остатак куповне цене одговарао целом својом имовином за дуг који је примио, па се тужена Банка за своје потраживање могла наплаћивати како из отплате које је тужилац положио тако и из целокупне тужиочеве имовине за овај дуг. Према томе нема овде места примени §. 902 грађ. зак. како то први и призивни суд узимају, јер Банка није примила ништа што би држала без правног основа, или да је пак тужилац нешто платио у заблуди што није био дужан." 29. фебруара 1940 год. у Београду.

Противу закључка призивног суда којим се петврђује закључак прзог суда донет по извршном поступку, није допуштен правни лек. (Закључци Касационог суда у Београду од 17 октобра 1939 год. Рек. 339). У правној ствари тражиоца извршења 3. набав. кредитне задруге противу извршеника 3. В. и Р. С., због дозволе извршења, Срески суд у Варварину, донео је закључак којим је дозволио извршење тражбине на непокретном имовином извршеника путем принудне дражбе, на основу извршне пресуде Среског суда, којом су извршиоци осуђени да солидарно плате тражиоцу извршења 10.000 динара, главног дуга са 11% год. интереса од 26-ХН-1933 год. По рекурсу извршеника 3. В., Окружни суд у Јагодини закључком од 8 новембра 1938 год. Пе 438/38, потврдио је закључак Среског суда са разлога: „Испитујући побијани закључак среског суда у границама рекурсних