Бранич

СУДСКЛ ПАКСА

303

>на закону, може побијати тај -ак.т тужбом на управни суд и тражити да се .као противан закону поништи. По чл. 16 истога закона, под управним властима разумеју се и само управне власти. Међутим према чл. 19, тужба >на управни суд односно на Државни савет није допуштена у дисциплинским •стварима у колико законом не би било друкчије одређено, а нарочито када је у питању акт донет на основу слободне оцене управне власти. С обзиром на чл. 15 и .18, свака повреда права коју управна власт својим коначним актом, а који испуњава услове из ових прописа, наноси појединцу, у начелу даје овоме право на подношење тужбе управном суду и тражење .да се тај акт поништи. Међутим ако је тај акт један од оних који се ломињу у чл. 19. тужба није допуштена. Главни критериј дакле за акт подобан да послужи као предмет административног спора, јесте повреда ■лрава коју тај акт појединцу наноси. А пошто субјективна права појединца произилазе из закона, значи да акт о каквом је реч може бити само -опај којим је повређен закон на штету појединца. Услед тога, онде где кс-ма повреде закона нема тш повреде права. Тако, код аката управне власти донетих на основу слободне оцене, самим тим што је управној власти законом дато право да акт донесе по слободној оцени, истим тим закоком појединцу није дато право у односно.ј материји да од управне власти добије акт у одређеном смислу. А кад појединац у оваквом слудају у опште нема таквога права, онда му никкво право не може бити повређено актом слободне оцене, па му стога закон не признаје ни право на тужбу. Али то увек под претпоставком да се управна власт, при доношењу таквога акта, креће у границама законског овлашђења, јер се у закону (чд. 19. тач. 2) каже „у стварима у којнма су и у колико управне власти... оклашКене...Према томе, кад је од управно-судске тужбе заштићен акт слободне оцене само у колико је власт имала законског овлашћења за доношење таквога акта значи да је тужба могућна против акта у коме је управна власт прекорачила законско овлашћење о слободној оцени, и гим прекорачењем повредила право појединца. По истом разлогу, кад се ради о дисциплинским актима, тужба није допуштена у колико би се њоме нападала одлука у погледу саме дисциплинске ствари. Али, у колико <)и се том одлуком изишло из овлашћења прописаних за решавање по дисциплинским стварима, у закону нема запреке за тужбу у погледу тога прекорачења што значи да би тужба била допуштена. С обзиром на ово ваља утврдити да се дисциплинском ствари сматра сваки конкретни случај који се расправља по дисциплинским прописима, а то су одредбе које предвиђају случајеве повреде службене дужности, затим власти надлежне за рад поводом таквих повреда, њихов поступак и казне. Према томе, у колико је у извесном случају рађено у границама дисциплинских прописа, тЕква ствар је несумњиво дисциплинска, и поводом ње не може бити административног спора. С обзиром на то, кад није спор о самој „дисциплинској ствари", наиме када није спор о томе да ли је дисциплински орган у свом коначном акту правилно применио на конкретни случај материјалне и формалне прописе, већ када је спор о прекорачењу законом дате власти -органу који је одлуку донео, наиме када се тужбом покоене спор о томе да органу који је извршио дисциплинску власт није припадала у опште каква дисциплинска власт над појединцем; да му није припадала стварна надлежност у конкретном случају", да је орган коме припада дисциплинека власт над појединцем применио казну другу а не ону коју закон предвиђа; или казну већу од оне коју закон допушта; или да је казну применио без прописаног поступка, — онда је спор изван одредбе тач. 2. чл. 19. Закона о Државном савету и управним судовима, и такав спор одлази под општу одредбу чл. 15 и 18, те је у таквом случају прекорачења законом дате власти тужба допуштена свакако уз предпоставку повреде права или непосредног личног интереса тужиочевог. Међутим, разлог помесне надлежности дисциплинског органа не може дати основа тужби због прекорачења дисциплинске власти, јер то није разлог за побијање у вишем степену мериторне одлуке кривичнога суда по Закону -о судском кривичном поступку, како је то изрично одређено у § 211 тота закона. То питање, дакде, остаје у границама „дисциплинске ствари"