Бранич

СТАЛЕШКО ПРАВОСУЂЕ

313

•само матери.јално-правно према прописима грађанског закона о чувару, него и по општим прописима §-а 21 и 50 За. дисципдински, будући да је дужан заступање вршити по Закону, а права своје странке бранити лпротив свакога, ревносно, верно и савесно. СтранЛђм се има сматрати свака сгсоба, према којој је адвокат у вршењу свог звања примио обавезу да ће њена права бранитп и зашти' гити. Прмстанком интересената може адвокат у вансудским и ванпарничним -стварима заступати и више странака, и једино ако дође до спора или ако ■>се од почетка радило о спорној ствари, дужан је одбити заступање по пропису § 22 За. Није стога оправдана одбрана окривљенога да је странка пок. дра М. Ф. или његова, био само Ф. Ј. и да он у исто време није могао ии смео заступати никога другога, већ се мора и С. Ф. сматрати странком, V чију корист је основан полог и предат на чување адвокату. Окривљеник не би одговарао дисциплински само ако би доказао, да Ле радио у доброј вери и да је имао оправданога разлога за своје веровање. Тај доказ окривљени није поднео. Побијана пресуда долази на основу исказа сведока В. М и Ж. А. до з-акључка, да је окривљеник знао и морао знати, да уложница има служити Ф. С. као сигурност за бестеретни пренос некретнина, купљених од -Ј. С. а и независно од тих исказа пресуда држи да је окривљени само грубом повредом дужности могао предати уложницу пуномоћнику Ј. Ф., јер су све признате околности силиле окривљенога да настоји прибавити упут о томе како се има поступатн с уложницом, ако му то не би било познато. Ово становиште побијане пресуде усваја се у целости и од стране ■СБОГ Дисциплинског Већа. Чим је окривљеник знао да уложница има служити за сигурност парч-тпце, која је била у току, морао је бити свесан тога, да се та уложница жакон решења парнице у корист тужитеља, никако не може предати туженом. Што он није никога питао, у чију корист је учињен полог, мо>ке се само тако разумети, да је он то сам знао. Он није питао особље канцеларије није питао служитеља, нити је ттитао онога, који је на уложници био означен као улагач. И ако име ула1 ача у уложници нема по себи значења, да је именовани и овлаштених ма полог, ипак упућује на то, да би између улагача и полога могла по•оојати веза. Али најнападније је то, што окривљеник није питао Б. М, од кога је полог примио и од кога је морао тражити разјашњење, ако га није примио већ приликом пријема полога. Сведоци Т. Б. и 3. А. исказали су, да су окривљеног обавестили о својим правима а сведокиња Г. К. посведочила је, да су првоименовани •сведоци долазили, распитивали се за стање парнице Ј. В. и да су говорили •с окривљеником. Не може се оправданом сматрати одбрака окривљеника, да Ф-ова деца нису имала легитимацију, јер после смрти пок. Ф. С. није била проведена •оставинска расправа. До часа, док није била решена парница у корист гф. В. н док им окривљеник не би саопштио, да могу располагати с пологом, нису наследници ни имали повода да траже провођење оставин«ске расправе. Одбрана окривљеника утемељена на таквим приговорима не служи му ни најмање на корист, јер сви ти приговори не доказују битно: добру «еру и оправдане разлоге за такво веровање него насупрот упућују на го, да је окривљеник намерно избегавао да предузме оно, што би био .дужан да чини сваки верни чувар, а нарочито адвокат. Зато се мора прихватити мишљење побијане пресуде, да ,је окривљеник имао пред очима само интерес, да што пре наплати свој трошак и да је због тога предао'