Бранич

СТАЛЕШКО ПРАВОСУЂЕ

347

због чега није улагао правни лек. Своме писару дао је налог да обавести 3. 3-а о тој пресуди, али је писар пропустио то да учини. Ову своју одбрану доказао је показивањем оригиналне пресуде са оригиналним приметбама на њеној полеђини и преписима рочишних записника. Уједно је повратио 3. 3-у концепт његове тужбе и оригиналну облигацију Д. П. од 26. II. 1937. Окривљени адвокат пропустио је, додуше, да објективно изврши своју дужност, али све то не из зле намере и хотимично него више у. хитњи, због незгодног стицаја прилика и због извесне површности, која се ипак не може сматрати непажњом према интересима странака. Доказано је, да је окривљени одвјетник ипак увек радио и старао се да заштити интересе странака, да од својих пропуштања није црпео ни најмању корист и да се та пропуштања претежно састоје у неизвештавању странака, тако, да интереси ових нису непосредно оштећени". Додуше, нема сумње да се поступак окривљеног адвоката не може одобрити и да би брзо нестало адвокатуре, или бар поверења у њу, кад би све адвокатске канцелари.је на истоветан начин пословале, али с друге стране Дисц. веће уважило је поменуте моменте а нарочито познату честитост, личну незашгтересованост и оданост окривљеног адвоката према интересима странака уопште, а сиромашних сељака напосе, па је сматрало неопортуним да га стави под суђење на расправи, која би се свршила вероватно или писменим укором или новчаном казном. Прва од евентуалних казни може се надокнадити једним делом образложења ове одлуке, док друга у конкретном случзју не би имала смисла, будући да би то значило материјално сштећење адвоката, коме и онако крај свеколиког настојања материјално слабо иде. Уважујући даље превентивну сврху сваког Дисциплинског поступка, а веру.јући обећању окривљеног адвоката, који је своје поступке одмах признао и изјавио жаљење због истих, да такве поступке неће Еише поновити, Дисц. веће сматра да је самом овом одлуком поменутој превентивној сврси удовољено". Против ове одлуке уложио је тужилац супституент Д. 3. жалбу, коју је Адв. Дисц. веће код Стола седморице решењем од 24. VI. 1940. број Дисц. 10/1-1940., уважило, Првостепени закључак у побијеном делу поништило и првостепеном дисц. већу наложило да даље по закону поступи, т. ј. да настави истрагу или одреди расправу ради суђења, ■— и то са ових разлога: „Адвокат, који је по Закону дужан да ревносно, верно и савесно штити права своје странке, дужан је да странку, а у колико је заменик, да заступника странке извештава тачно о стању ствари, а напосе је дужан да тражи од странке одлуку о томе да ли ће се против кога неповољног решења призвати или жалити. Пропуштање у том погледу адвокат не може оправдати тиме, што је по његовом мишљењу решење на закону основано. Па кад би се рег шсопсеббит допустило, да сам адвокат одлучује о томе, хоће ли у име странке тражити одлуку вишег суда, свакако је дужан да обавести странке о томе, да је судским решењем странци наложена дужност (у конкретном случају плаћање трошкова противној странци) и не допустити, да странка и незнајући за то решење буде изложена неугодностима извршења и с њим скопчаном повећању трошка. Адвокат не може та. своја пропуштања оправдати тиме што је имао најбољу намеру и што је до неизвршења дужности дошло само непажњом и не може се извинити, да се својим пропуштањем није сам користио. Дисциплинска кривица не би наступила у таквим случајевима само онда, ако би адвокат могао доказати, да је у вршењу своје дужности био спречен неотклоњивом вишом силом, а то до сада окривљени није ни тврдио а камо ли доказао. Због тога је ваљало уважити жалбу 3. 3-а и одлучити као у диспозитиву овога решења". (Овај чланак публикован је у „Одвјетнику" — органу Адвокатске коморе у Загребу у Бр. 7/40).