Бранич

БРАЕМЧ

Год. ХХУЈЛ Београд, Новембар 1940 Бр. 11

Милан Ж. Живадиновић, адвокат — Београд Поводом XII редовне годишње скупштинс Београдске адвокатске коморе Потреба за изменом закона о јавним правозаступницима од 1865 године, односно за доношењем новог закона о адвокатима, била је главни разлог као што је познато, да су адвокати у предратној Србији створили Удружење јавних правозаступника. Ово је Удружење и после рата продужило свој рад, опет се главним диљем да се дође до једног модерног закона о адвокатима. Али ако су колеге, које су бивале током времена на челу Удружења проналазиле разне методе и разна сретства, да би се дошло до постављеног задатка, остали адвокати су од самог почетка па до краја остали у једном истом и непоколебљивом ставу: потпуне индиферентности за сталешка питања и за сталешке потребе. Ово доба било је још обележено крајњом аномалијом, да су адвокати долазећи непосредно из управе Удружења на положаје министара, или у Народну скупштину као народни посланици, заузимали аутоматски одбранбени став према захтевима Удружења за које су се дотле својски заузимали. Крај свега тога и мимо овакве ситуације, дошло се до новога закона о адвокатима, који је, у главном, задовољио захтеве и предлоге разних управа Удружења јавних правозаступника. Међутим у погледу интересовања колега за сталешке потребе и за сталешка питања, стање је и после добивеног новог закона о адвокатима остало без мало непромењено. На скупштинама Коморе не присуствује често ни једна шестина чланова (мада сам Београд броји више од половине укупног броја адвоката на територији ове Коморе), колеге пристају да буду биране у разним одборима и већима, али често нередовно и без воље отправљају поверене им дужности. Обавезе према Комори, и ако минималне, скоро незнатне, не испуњавају се, док се од Коморе тражи да функционише перфектно и без икаквог застоја. Безброј је примера и у односу на Комору, приликом подношења претставке и, на скупштинама, приликом дискусије и иначе, да се често могло констатовати слабо познавање закона о адвокатима, као и Комориних пословника и правилника. Једном речи, стање у у погледу интересовања колега за сталешка питања и за сталешке установе остало је минимално, скоро на истом степену како је било пре педесет четири године, када је основано Удружење јавиих правозаступника. И то тако иде, из године у годину. . . . Ипак у последње време као да се показује известан напредак