Бранич

456

„Б Р А Н И Ч'

СУДСКА ПРАКСА Противтражбини нема места, ако се иста са тужбеним тражешем не може пребити, и иста се не може истицати у спору. (Закључак Касационог суда у Београду од 5 јуна 1939 год. Рек. 322/39.). У правној ствари М. Т. противу М. и Л Н. због неважности уговора, Срески суд у Смедереву пресудом од 29 августа 1938 год усвојио је тужбени захтев а одбио тужену страну од противтражбине, са разлога: „Тужилачка страна претставила је суду: да је тужилац кшижни власник пбр. 197 њиве у „Садовима" укњижене на његово име у зк. ул. бр. 96 к. о. Ландол. Он је ову њиву у 1928 год. продао туженима за 3.960 дин. коју је цену примио и од тада тужене изједна држе и уживају ову њиву. Тужилац је земљорадник и он ни у 1928 год. ни сада нема довољно земље по закону, колико му штити § 471 гр. с. п. и то ни са пбр. 197 ни без ње. Према томе, тужилац није могао спорну парцелу отуђити и наведени купопродајни уговор је без важности. Молио је да се пресуди као у диспозитиву. Тужене су изјавиле: да се тужилац доиста у земљ. књигама води као власник пбр. 197 и да је земљорадник, да ли тужилац има довољно земље по закону оне незнају. У 1928 год. оне су од тужиоца купиле спорну парцелу и од тада је изједна држе а купопродајну цену су му исплатили. На спорном земљишту тужене су подигле једну зграду те су према § 928 гр. зак. постале сопственице и земљишта. Сем тога на спорном земљишту сопственице су подигле виноград те је вредност овог имања сада порасла на 16.000. дин. Молиле су да се тужилац одбије од тужбеног тражења, а ако се тужбеном захтеву удовољи, онда да се тужилац осуди да им накнади вредност куће и побољшање земљишта. У доказ својих навода позвале су се на сведоке, вештаке и преслушање странака. Неспорно је међу странкама: да су у 1928 год. закључиле спорни уговор, којим је тужилац туженима спорну парцелу продао за своту од 3.960 дин. и да је тужилац спорну парцелу одмах по закључењу уговора туженима у посед уступио. Уверењем управе и одбора општине Ландолске бр. 633/38 утврђено је, да тужилац М. није имао довољно земље у см. § 471 гр. с. п. како у врешену закључења уговора, тако и у времену подношења тужбе. Према таквом стању ствари спорни уговор је противан закону и као такав се није могао закључити па је зато суд и пресудио као у диспозитиву под 1) вративши ствар у пређашње стање, тако да је тужена страна дужна да врати тужиоцу спорну парцелу, а овај њој паре, — §§ 13 грађ. зак. и 471 грађ. суд. пост. Суд је чинидбу тужених односно уступања спорне парцеле учинио независном од чинидбе тужиоца односно враћање купопродајне цене, јер ако би оне биле условљене једна другом, онда на случај неизвршења тужиочеве чинидбе дошло би до тога, да он своју земљу не прими натраг, што би било противно пропису § 471 гр. с. п. о коме суд као пропису јавно правног карактера, мора по дужности водити рачуна. С друге стране, исказима испитаних сведока, којима је суд поклонио пуну веру, несумњиво је утврђено, да су тужене одмах пошто су узеле спорну парцелу на овој засадиле око 400 чокоти винограда, па да су даље од тога времена готово целу парцелу засадиле виновом лозом као и да је прошле зиме, дакле пре тужбе, подигнута и једна кућа. Овај исказ сведока поткрепљен је и исказом вештака, који су прегледавши претходно спорну парцелу, такође изјавили, да на парцели постоји 372 комада старих чокота као и 1928 нових некалемљених, засађених пре годину дана. Вештачењем је утврђено, да је вредност винограда и колибе 5020 динара, на накнаду које своте тужена страна има права, обзиром на пропис § 204 грађ. .зак. Али како је тужена страна ову своту истакла као противтражбину, а није истакла противтужбу а истицању ове своте као прогивтражбине овде нема места, јер се иста са тужбеним тражењем не може пребити — §§ 903905 грађ. зак. то је суд тужену страну од тога тражења одбио, а њој стоји на вољу ову противтражбину редовном тужбом у особеном спору остваривати". По прпизиву тужиље М. Окружни суд у Смедереву закључком од 19 новембра 1938 год. укинуо је пр^суду среског суда са разлога: