Бранич

512

„Б Р А Н И Ч"

коме је стављена предметна забрана у дин. 6175.—, пошто то само значи, да је фирма платила застарелу тражбину делимице а за остатак исте је могуће и даље истицати приговор застарелости по § 945 гр. зак. Осим тога, овај приговор застарелости није угашен тиме, што се Мика М. није жалио на предметно решење о забраии, јер га може он, а и управитељ стечаја, сходно § 2 и 87 стеч. зак., истицати у сваком стадијуму извршења. По призиву тужилачке стране, којим је она побила наводе првостепене пресуде и предложила да се у целости удовољи тужбеном тражењу, као и да јој се одмере одговарајући трошкови за вођење овога спора, Алелациони суд у Београду, пресудом бр. 727/40 од 13 јуна 1940. г. уважио је тужбено тражење, признајући исправност и право на наплату тужилачкој страни у утуженом износу, преиначујући тиме првостепену пресуду, а са ових разлога: Када је проведеним доказима у првостепеном поступку утврђено, да је тужена страна по примљеном рачуну о забрани од 12-УШ-1932 г. тражила оброчну исплату и плаћање оброка и да је чак у августу 1933 г. положила рату у 3175.—• дин., —• што тужена страна током првостепеног поступка није спорила, онда се мора узети, да је тужена страна признала дуг и после навршене застарелости, те се због овакве радње тужене стране I 945 гр. зак. тужбеном захтеву има удовољити. Не може се узети, да је тиме, што је тужена фирма делимице платила сеоју застарелу тражбину, да је она за остатак тражбине и даље могла истицати приговор застарелости, када је, као што је напред утврђено, тужена старна и поред тога што је њено дуговање било застарело после навршене застарелости молила за оброчну исплату и плаћање дугова, и када је том захтеву тужилачка страна изашла у сусрет и тужена страна после тога вршила оброчне исплате, због чега се има првостепена пресуда прениачити и осудити на плаћање тужбеног захтева —• § 945 гр. зак. и § 591 грпп. Ову и овакву пресуду Апелационог суда, а по ревизији тужене стране, потзрдио је Касациони суд, пресудом својом бр. Рев. 1823/40., од 26-Х 1940 г., не уваживши ревизију. ЈВубомир Н. Милојковић секретар Апелационог суда у Београду

СТРАНО ИРАВОСУЂЕ ДА ЛИ ЈЕ САМОУБИСТВО ИЕЧАСНО ? Једиа интересантна штампарска кривица расправљена је у бечком Окружном суду. Ток ствари био је овај: Један бечки лист донео је вест, да је инжењер X. Р. из Инсбрука у стању нервне пренадражености покушао да изврши самоубиство. Међутим ова вест била је нетачна, јер је дотични инжењер у ствари рањен случајно' у једној аутомобилској несрећи. Инжењер је сматрао да му је овом вешћу о његовом покушају самоубиства нанета увреда части и поднео је стога тужбу противу одговорног уредника листа, који је ту вест донео, мотивишући исту тиме, да је самоубиство у једној хришћанској држави неморално дело, и стога нетачна инкриминисана вест потпада под § 178 К. 3., који гласи, да онај има да одговара за увреду части, ко „проношењем измишљених или изопачених чиченица лажно некога окривљује да је извршио једно нечасно или такво неморално дело, које овога у јавном мњењу излаже презиру или га унижава". Ио овој реткој тужби расправљао је судија за штампарске кривице. Уредник листа изјавио је, да у објављивању вести од дописника из Инсбрука није постојала ни издалека ма каква намера, да се тужиочевој части нанесе увреда, нити је уредник, који је вест пустио у лист, био свестан тога, да би тиме могао извршитн дело увреде части. Заступник приватког тужиоца заступао је гледиште да је самоубиство дело за осуду, тако да га и нови немачки Казнени законик угрожава