Бранич

8

,Б Р А Н И Ч"

да друштЕО уреди независно од религијског учења, на оснсви општег права као животног принципа, који би &ио у хармснијакој вези са осталим принципима моралног реда. Побеђена Католичка црква б 1 ила је глринуђенз да се стави под политичку власт државе, која је сада псстала стожер свег друштвеног уређења. Кроз тежње државе да друштво организцује на основи општег права, ојачана је индивидуална свест, а са тиме ојачао је и развијао се пок)рет за индивидуалистичким уређењем друштва. Али ослобођавајуЦм појединца у једном правцу, држава га је зарсбљавала у другом правцу, потчињавајући га својој сопственој власги и свом неограниченом надзору. Противу тог аг:солутизма избио је снажан покрет, >који се иапољио у тежњи да се друштво организује на оснсви општег права, признањем индивидуалних права, схватајући појединца као субјекта у појму друштва и права, изводећи из тога систем природног права. Полазна тачка таквог схватања друштвеног уре-ђења није била начело власти као до тада, ве+1 начело права појединца. Францусксм револуцијом, чиЈи ,је зачета>к био у 'великој интелектуалној, политичкој и социјалној револуцији, која је готсво једновремено избила у ААдерици, Енглеској и Фра>нцуској, и у којој су истицани захтеви личне слсбоде >и једнакости маса, остварене су те теж:ње. Њен успех био је резултат многозековне борбе између псјединца и власти, између појединца и друштвеног уре-ђења. РушеКи дотадањи режим заснован на црквенсјј влзсти, клаоним привилегијама и федуалмим правима, француска револуција значила је крај епохе у којој је владала самовоља и онага, а у исто време псчетак нове епохе, постављене на идеји слободе и једнакости. Са француском револуцијом избили су са свију страна ззхтееи личне слсбоде, једнакости и права 1 народне масе, за које раније векови нису знали, нити су их признавали. Принцип власти на коме је почивало друштво пре француске револуције избледео ;је, и ранији господари авета изгубили су свој утицај, јер је одбачен ранији појам о држави и прихваћено ново схватање о њеном псреклу, природи и улози, те је на место ранијих управљајуКих мласа: краљева, племства и свештенства, народ имао да у.правља сам собом преко изабраних претставника. Власт је сада сматрана да лсстоји у интересу народа и само као делегирама дужност. У истоме смислу схвагКена је и влзст суверена државе, у чијим је рукама била ова власт, не као- до тада као власт која му је прмпадала по његовом личном праву, или као дар од Бога, већ зато што је сада уместо њега народ постао носилац суверене власти, сматран |је отсада као претставник народа, а његова власт као резултат вољног потчмњавања његових поданика и у границама атрибута признатих од стрзне народа. Прихватајући учење 'индиеидуалистичке доктрине, коју је проповедала школа природног права, схва^ен је сада насупрот хришћанском чсвеку над државом човек пре државе, у његовом природном стању, у његовој пуној природи и највишем његовом достојанству, слободан, са најнужнијкм ограничењима, да би се осигурала слобода свих. По учењу исте школе људи се рађају слсбодни и једнаки у својим правима, која им припадају пре и ва-н сваке друштвене организације као људским би•Кима и која су нераздвојна од њихове личности. Са новим схватањимз постављена ;је нсва оснсва грађанског и политичког уређења друштва.