Бранич

ДРУШТВО И ЊЕГОВЕ ТЕЖЊЕ

9'

Дотадањи чсвек, који је био бачен под ноге државне власти, пр-изнањем светог и непсвредивог карактера његове личности и слободе, себе је потпуно подигао и лостао изеор свих својих права. Слсбода је обухватила грађаноку слободу, однооно ослобођење појединца и његове имовине сд државне контроле, религијску слсбоду, однооно слободу версисповести, политичку слободу, сдноснс право учеш+1а свих способних грађана у упрзвљању заједницом, и индивидуалну слободу у за^штити опстанка сваког појединца, када је за то потребна интервенција државне власти. Једнакош-Ку је призната грађанска једнакост, која у дсмену индивидуалних права осигурава сличне или једнаке прерогативе свима, политичка једнакост, да сви могу на исти начин да учествују у управљању заједницом, и друштвена једнакост, у непостојању формалних разликсвања међу редовима и класама заједнице. Слободом је сбухваћена једновремено и слобода у привредном животу, јер се веровало у прирадан ток ствари у томе смислу, да људским друштвом управљају природни закони као израз сдноса ко}и спонтано настају л\еђу људима који жиее у друштву орепуштеки себи сам1има и својој слсбоди, те да ће под таквим приликама слобода бити стваралачка снзга и најбсљи регулатор друштвених економских односа, а да закснодавац, ако би хтео да осигура прогрес, треба да се ограничи само на развијање приватне иницијативе и уклони све што би јој било на путу, а интарвенише само онда када б ! и била сд међусобне штете. Веровало се да је начелима француске револуције за сва времена решено питање друштвенсг уређења. Међутим, сада, после више од столећа и по од француске револуције, осећа се да је у кризи данашњи друштвени систем конструисан на индивидуализму, и да је вера у њега, који је срушио цео систем на коме је почивало друштво пре француске револуције, на реду да нестане. Данас се испољ^ила јасна тежња да се напусти друштвено уређење у коме се после француске реболуције развијао иаш живот. Изгледа као да је идеологија француске револуције исцрпла своју историјску мисију и да појединац, који је после француске револуције разграничио своју личност и своје интересне сфере од целине, застрашен тсм изолованошћу, или због сумње у своје властите снаге препуштене себи самима, тежм пснова да^ се веже за друштвене групе, да би у њима нашао наслон жртвујући и своју независност. Испољена је јаска тежња да поново преовлада акција друштва над приватном инцијативом, ла чак и над до сада признатим прзвима људске личности. Могло би се рећи да је нови пскрет по размерама које је дсстигао, по страстима и последицама које су из њега настале, изазвао читаву светоку револуцију на свима пољима људске друштвене делатности; политичком, ексномсксм, социјалнсм и духсвном, тако да се налазимо г при кра1ју једне велике епохе, која је била везана за француску револуцију, и да сада присуствујемо новим напорима за ствараное новог правца у друштвеном уређењу. Тежње новог покрета у супротности су веровањима која су крсз векове надахњивале човека на борбу за слободом. Разне варијације тог покрета имају исту тему: уклонити неред и беду крсз такву државну управу која ће друштву дати нов начин живота и оситурати му нову будућност.