Бранич

СТРАНО ПРАВОСУЂЕ

Јер исти је случај са свима конфимирцима односно интерни-рцима, са територије осталих бановина као и Управе града Београда — и ови су се жалили у исто време против једнаних одлука Управе града Београда, и Банских управа, те Банске власти са истог разлога који је уважио и Државни Савет. Разлика је само у поступку управних власти. — Док је на територији Дравске бановине сваки интернирани добио писмено -решење од првостепене власти и против ове се могао да жа.ли како то предаиђа Уредба, а (На своју жалбу добио решење од другостепене власти и отворени рок са правом даљње жалбе на Управни суд односно Државни Савет, — дотле на територији Управе града Београда <и осталих бановина нису добили 1 и.нтернмрц* ни до данас решење од другостепене власти поводом својих жалби. И док је пресудом Државног Савета укинута ео 1р80 >и сама интернација, односно конфинација за дела настала прије ступања на снагу Уредбе од 15-ХП-1939 год., ипак се ова и такова и даље 'Подржава са стране управних власти. А по закону, пресуда Државног Савета обавезне су за управне власти. Да би се дало задовољење закону и правди, односно да би правно дејстзо пресуде највишег Управног суда било свуда једнако на територији целе државе, потребно ће бити, да другостепене Управне власти и на остал'им територијама једнако по закону поступе, као што је поступила и Банска управа у Љубљани. — У колико не би поступиле, треба, да се конфинирци послуже установом чл. 22 Зак. о Државном Савету и Управних судова. Д-р Иван Рибар

Страно правосуђе И лица без вероисповести морају положити прописну заклетву У једном спору око издржавања код једног Среског суда у Бечу излагане су и појединости из брачног живота странака. Подаци мужа и жене нису се слагали. Судија је стога одлучио, да жену саслуша под заклетвом. Пошто је жена била без вероисповести, она је по захтеву судије само свечано обећала да ће истину говорити, и онда је дала свој исказ. Судија је удовољио тужбеном тражењу жене г, у разлозима се позвао и на женин „исказ под заклетвом." Ова пресуда укинута је од призивног суда из јединог разлога, што није постојао женин исказ под заклетвом. У разлозима се наводи да је судија првостепеног суда хтео жену да саслуша под заклетвом, али ствврно он ју је саслушао без заклетве. Очигледно судија је био мишљења да свечана изјава код лица без вероисповести под свима околностима замењује праву заклетву. Али ово гледиште је погрешно. По закону и по једном траженом обавештењу од Министарства правде, постоји само један облик заклињања сведока и странака, наиме да сведок или странка понови од судије прочитану законску формулу заклетве. И лица без вероисповести морају се на тај начин заклињати. Формула заклетве је једнака како за законом признате веромсповести, тако и за лица без веро>исповести. Једина је 'разлика, да се код лица без вероисповести суд не мора придржавати формалности прописаних за припаднике законом признатих вероисповести; изостају крст и запаљене све^е. Приватна писма се не могу отуђити ни об/ављивати Да л.и су писма, која је адресат већ примио, постала његова својина, са којима може да чини шта хоће, или писац писама има још право на своја писма, то је једна тема, која је у последње време чешће раоправљана. Приликом расправљања оваквог једног интересантног питања париске суд стао је на страну писца писама. У конкретном случају тицало се јавне продаје писама једног чувеног савременог француског књижевника. Књижевник је тражио од суда, да се пресудом забрани продаја ових писзма мз 1912 године, потпуно приватне природе. Суд је доставио комесару јавне продаје чак и један списак оних писама чију је прода>ју забранио. Издавач каталога предмета изложених јавној продаји, већ је